У „пасје дане“ схватамо зашто је климатска фикција избачена из жанра научне фантастике

Са радија се чује:

Месец је млад, а ноћ је врела. Падају звезде падалице.
А мени капље зној са чела. Мрак је и не видим ти лице.

Утишам Бајагин глас из 1984. да на телевизији погледам извештај о шумским пожарима у медитеранским областима 2024. И жао ми шума.

У мом се унутрашњем свету, под пламеном стварних пожара, пробуди успомена на лектиру авантуристичког романа Шума гори. Као клинац прогутао сам га једном, па још једном.

Тај фиктивни пожар у роману Џејмса Оливера Кервуда, најпродаванијег америчког писца своје генерације, припремио ме је на време за свет који се распада на врућини. Књижевност је у својој разиграности понекад видовита. Мада јој то није намера.

Шта човек друго да ради када је лето тек почело, а иза себе већ има неколико недеља врућинчине – оне која ти не да да мислиш? Вест дана јесте жега и то у конкуренцији са фудбалом, ратовима у Украјини и Појасу Газе и домаћим политичким играма без граница. Ствар је одавно постала озбиљна. Само још да се и сви ми уозбиљимо.

Поранили пасји дани

Израз „пасји дани“ за неподношљиву жегу познаје немачки језик (Hundstage), али постоји тумачење да је темељ тог израза у грчкој митологији.

Стари Грци су веровали да „пасји дани“ настају када се дневно светло бога Хелиоса споји са ватром најсјајније звезде у Сазвежђу пса – Сиријуса. Заправо је то сасвим одређен период лета који почиње 23. јула и траје месец дана. Управо је долазак „пасјих дана“ у мају или јуну један од показатеља да нешто није у реду.

Моја стратегија преживљавања је окретање ономе што једино умем – размишљању о уметничким одговорима на изазове којима смо изложени. У те изазове свакако спада и неподношљива жега, због које и мени капље зној са лица.

У књижевном погону је тема добила на значају. Организују се универзитетска предавања о „климатској фикцији“, плаћају се радионице у којима се скупљају усмене историје о проживљеној екстремној врућини. Или о њеном наличју – разорним олујама и катастрофалним поплавама.

Велики издавачи су још пре десетак година одбијали да објаве књиге које на овај или онај начин уметнички приступају климатским променама. „Климатска фикција“ је била третирана као субжанр научне фантастике. Али ствари су се промениле.

Текстови аутора који су се позабавили узроцима нашег стењања под тешким звоном врућине у градовима, као под поклопцем сача, апсорбовали су утопијске и дистопијске елементе, естетику сајберпанка, футуризма, трилера и научне фантастике.

Пример за овакве књиге је Велики поремећај (The Great Derangement 2016) коју је написао Амитав Гош. Његови родитељи су морали да напусте Бангладеш због поплава.

Климатски квартет

Повећање тржишне вредности климатске катастрофе као књижевне робе осетио је и један од најзначајнијих тајванских књижевника Ву Минг-Ји. Иако се дуго бави овом темом, тек су му недавно почели преводити књиге на веће европске језике као што је немачки.

Наравно, ни они, ни други писци који се баве оним што већина нас покушава да игнорише нису дошли ниоткуд. Најпознатија афроамеричка ауторка научне фантастике Октавија Батлер је још 1993. у својој Параболи о сејачу инсценирала кобну сушу у Калифорнији.

Ти Си Бојл је седам година касније у роману Пријатељ земље описао активисту који се бори против климатских промена у години 2025. Дакле у години која нам предстоји. Забрињава то што се наша стварност опасно приближила фикцији у овим књигама.

Сетим се да сам на сарајевском књижевном фестивалу "Bookstan" пре неколико година упознао Илију Тројанова, једног од најзначајнијих књижевника немачког језика, иначе бугарског порекла. Он је још 2011. Објавио роман EisTau – у слободном преводу ЛедРоса. Његов главни јунак је глациолог којем предмет његове љубави и истраживања – лед – нестаје пред очима. Топљење алпског и поларног леда постаје опипљиво болно када нас Тројанов књижевним умећем наведе на то да га погледамо очима књижевног јунака.

Ово су појединачне књиге. Међутим, већ постоје међународне књижевне звезде, чија се дела искључиво баве климатским променама. Најсјајнија од њих је Норвежанка Маја Лунде. Књижевница из Осла је 2015. објавила роман Историја пчела у којем је умирање пчела испреплела са људским судбинама. Роман је постао хит и превели су га на 30 језика. Уследила су још три романа Климатског квартета.

Романтично лето на полицама

Историја литературе каже да таласи врућине и прегрејавање градова донедавно уопште нису били књижевна тема. Лето је у уметности често било симбол животне радости, пунине постојања.

Пада ми на памет „велико подне“ – Ничеова мисао. Узгред, највећа жега не долази у подне, већ кад се бетон напије сунца, у касно поподне.

Тедор Фонтане, немачки књижевник из 19. века, у песми Добар савет је препоручио читаоцу да једног летњег јутра узме штап за пешачење и да ће са њега тако „спасти бриге као магла“.

Фонтане је шетњи у летњем јутру приписао лековито дејство: „Небеско ведро плаветнило, осмехом се пробија до срца.“

Ова идеализован слика лета није ништа неуобичајено у књижевности претходних векова. Хајнрих Хајне, песник и сатиричар, Фонтанеов старији савременик, оставио нам је песму Блиставог летњег јутра, за коју је доцније музику написао Роберт Шуман.

Хајнеов песнички субјект немо шета вртом, док цвеће говори и шапуће. Он је нем због несрећне љубави, а цветови га наговарају да не буде љут на њихову „сестру“, његову несуђену љубав. Дакле, романтична представа летњег јутра – светлост, свежина, природа у цвату – служи као колористичка подлога за љубавну меланхолију.

Нешто старији од обојице, Фридрих Хелдерлин, „апсолутни песник“, такође је у својој песми Лето поентирао тако што летњи дан „величанственошћу обрубљује годину“.

Рајнер Марија Рилке је једну песму посветио Сунчаном сату. „Стуб који стоји сред мажурана и коријандера и показује летње сате“. Георг Тракл је написао мени најдражу песму о лету – заправо о предвечерју уочи летње олује.

Курт Тухолски је већ имао савремено поимање врућине – песма Тридесет степени је написана 1918. „Време је дебеле летње врућине / термометар кува / сунце жеже“.

Песник на плажи гледа корпулентну даму како улази у воду подижући водостај и пита се – није ли јој име Германија. У светском песништву на памет ми пада Елиотова Пуста земља кроз коју провејава врелина. У Камијевом Странцу Мерсо убија Арапина заслепљен сунцем и смлављен врућином. Ирска књижевница Елизабет Боен је 1948. објавила значајну новелу Жега.

Могло би се тако још дуго набрајати. Али у поезији и прози претходних векова још увек није било речи о овоме што се дешава нама који живимо у трећој деценији другог миленијума.

Филмови и музика жеге

И млади аутори немачког језика посежу за врелом књижевном грађом. Франциска Генслер у Вечном лету описује хотел без гостију око којег горе шуме. Њени ликови разговарају на плус четрдесет. На истој температури и ја ово пишем.

Ако је превише вруће да се чита, остају нам филмови и музика.

Филм Теренса Малика Божанствени дани са Ричардом Гиром као Билијем и Брук Адамс као Еби сугерише немилосрдно тексашко сунце. У Немачкој је филм дошао у биоскопе под називом Сред жеге југа. У филму има житних поља која горе, најезде скакаваца и других апокалиптичких назнака.

Мојој генерацији је Кополина Апокалипса данас већ првим сценама наговестила епоху која долази. Вилард се буди мамуран у јефтином сајгонском хотелу, прекривен врућином и слуђен лошим успоменама.

Копола је један од најбољих филмова свих времена снимио 1979. Несношљива врућина на ивици лудила је нормална температура рата. Само што је рат о којем је Копола приповедао до тада нечувеним филмским језиком тада већ био завршен. А рат чија је радна температура плус четрдесет у хладу још увек је у пуном јеку. Рат човека против природе, и последично – природе против човека.

Аустријски радикални филмски режисер Урлих Зајдл је 2001. снимио филм Пасји дани о врућини у једној бечкој четврти. Та врућина помаже као катализатор огољавања човековог монструозног језгра.

Све ово може да прекрије звук Џорџа Гершвина – Summertime из опере Порги и Бес – ствар коју су у низу џез и блуз верзија бесмртним учинили гласови уметника као што су Били Холидеј, Ела Фицџералд и Џенис Џоплин, те труба и глас Луја Армстронга: „У летње доба може добро да се живи, рибе скачу, памук се повио, твој тата је богат, твоја мама лепа, хеј, бебо, не плачи више.“

Али тешка сета вреле летње ноћи је за мене ипак најсочније изражена кроз писак кларинета великог Сиднија Бешеа. Његова инструментална верзија Гершвинове арије, снимљена 1939. увек ме увуче у метафизику врелине лета, у вечни додир жеге и туге.

Не желим да се до краја препустим овом лепљивом, густом сонгу. Зато ово записујем. Негде је човечанство залутало на странпутицу. Има ли лека?

Није штета?

Ким Стенли Робинсон, аутор Марсовске трилогије, постао је једно од водећих имена климатске фикције после објављивања књиге Министарство будућности пре четири године. Суша у Индији је у том роману однела десетине хиљада живота. Почели су да позивају Робинсона на светске конференције, бивши амерички председник је препоручио његове књиге.

Робинсон је улогу пророка прихватио на ироничан начин: „Не би требало да буде усамљена маштарија неког писца који седи у својој башти и замишља да би могао постојати бољи свет.“

Дакле није до њега који нас упозорава. До свих нас је који га не чујемо. Још 1973. швајцарски аутор Франц Холер констатовао је у једној својој песми: „Сигуран сам, даме и господо, да је пропаст света већ почела.“

Млада аустријска књижевница Лаура Фројденталер тачно 50 година касније не сумња да је Холер у праву. Она је 2023. објавила роман Арсон. Сам назив је заправо кључ доживљаја данашњег света, јер значи – подметање пожара. Свет је наша кућа, а ми смо паликуће.

То је наш филмски великан Александар Петровић знао још 1968. Његов филм из те године почиње музиком. Музикант са златним зубом пева: Биће скоро пропаст света! Његов колега, контрабасиста одговара такође насмејан: „Нек пропадне, није штета.“ Филм се завршава истом песмом.

Кризни модус је овде, на југу континента, најнормалнији вид постојања. Увек је пропраћен смехом, који као маску испред своје туге и неспокоја носимо кроз живот. Па и када притисне врућинчина, а небо је црно.

И када се, као у овом тренутку, крупна кап кише, спљошти на врелом бетону испред зграде, остављајући нечитку поруку. И још једну. И још једну.