Branko Pešić: Čovek koji je Beogradu dao neprolazni pečat

U nedeljno rano zimsko popodne ulazim u polurazrušeno dvorište na vratima Beogradskog sajma, tamo gde je donedavno stajala zgrada namenjena kućnim potrepštinama koje više, zarad novoprosečenog bulevara u novonastalom soliterskom naselju više nema, i zalazim u poslednje preostale derutne objekte industrijske namene koji, kad im odzvoni, pre nego što poslednji bager dođe po svoje, po pravilu ovde postaju - umetnički prostori, da i svojim poslednjim dahom doprinesu merkantilnom napretku gradskih investitora koji i na polusrušenim zdanjima naplaćuju zakupninu umetnicima. Tu je privremeni atelje srpsko-englesko-američkog vajara Marka Kratohvila u kome on dovršava spomenik Branku Pešiću, najvažnijem gradonačelniku Beograda u 20. i dosadašnjem toku 21. veka.

Branko Pešić, rođen 1922. u Zemunu, učesnik oslobodilačke partizanske borbe, vojevao između ostalih naših poprišta rata i na Sutjesci i Zelengori. Avgusta 1943, u borbama oko Bijeljine, teško ranjen u stomak. Preživeo i nastavio rat političkim radom u Sremu, da bi posle oslobođenja bio aktivan u izgradnji zemlje, čekajući svoj susret sa Istorijom.

Istorija i Branko Pešić sreli su se 1965, u Beogradu. Markeri tog susreta i danas stoje u ovom Gradu koji nikad ne miruje: Beograđanka, Autoput, Mostarska petlja i Autokomanda, Gazela, Terazijski tunel, hotel Jugoslavija, Atelje 212, Fest, BITEF... Ovi civilizacijski dometi jednog Grada koji tada, sredinom šezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih, postaje svestan sebe, svi odreda, nose na sebi lični pečat Branka Pešića. Bio je gradonačelnik Beograda od 1965. do 1974.

I sada, na stogodišnjicu Brankovog rođenja, otprilike ovog proleća (tačni datumi se nikad ne otkrivaju) na zemunskom Velikom trgu, ispred crkve Blažene djeve Marije, osvanuće spomenik čoveku koga su Zemunci uvek zvali „svojim", pamteći ga dan danas kako u papučama stoji na pragu svoje kuće u ulici koja se danas zove Branka Pešića, i posmatra sugrađane.

Marko Kratohvil (1958, Beograd), sin velikog vajara našeg Jovana Kratohvila (1924-1998), umetnost spoznao u rodnom gradu, na Likovnoj akademiji, u klasi Nikole Koke Jankovića.

Umetnost upražnjava, posle fakulteta, 20 godina u Londonu, pa potom, od 2009. do danas, u Los Anđelesu („najružniji grad na svetu“, kazaće dok opisuje haotični urbanizam američkog megalopolisa). Rodnom gradu vraća se, dakle, u svojoj zreloj fazi života i rada, da uradi spomenik Gradonačelniku njegovog detinjstva i prve mladosti.

Dok špahtlom („možda je pripadala Burdelu“) popravlja Brankova usta („vidite tamo, desni kraj usta... to moram da doradim“) priča o svojim impresijama nekadašnjeg Beograda i kaže kako je odrastao na fazonu Festa, Bitefa, rađanja Beograđanke. „Moja generacija“, kaže sa laganim osmehom, „odrasla je u modernom gradu koji samo deset godina ranije nije postojao“. Dok špahtla grebucka Brankovu donju usnu, Marko nabraja repere svog odrastanja, spominje „Pink Flojd“ i njihov Dark side of the moon, pominje Studio B, i kaže kako je taj priključak svetu nama tada (misli na svoju generaciju) bio normalan, a ustvari... rečenicu ne završava jer su rečenice naše mladosti, ostvarene u poslednjoj deceniji 20. veka, obojene mračnim tonovima svih naših neostvarenih mogućnosti koje smo kao društvo prokockali u krvi i inflaciji svih vrednosti.

O Branku govori sa notom prisnosti svojstvenoj umetnicima koji umeju da saosećaju sa svojim junakom. Opisuje anegdote koje pripovedaju o Brankovoj neumornoj energiji i domišljatosti kada je valjalo iz(g)raditi nešto za ovaj grad, pa tako saznajem za akrobaciju kojom je Branko isposlovao kod Kardelja, koji je u svemu bio antiprotivan bilo kakvom napretku Beograda, uvođenje novih trafo stanica u Beogradu. Naime, u ciljano vreme, preko svojih veza sa šefovima Elektrodistribucije, uredio je da malo malo pa kod Pepce Kardelj (Kardeljeva supruga) u stanu nestane struje. Kad se ona napokon pobunila kod muža, i kad je rečeno da „struja nestaje jer su nam, druže Kardelj, slabe trafo stanice“ – problem je bio rešen; Beograd je dobio svoje trafoe.

Duboka porodična intima velikog gradonačelnika izbija na površinu u priči o tome kako je Branko svakog jutra, makar iza njega bila i burna kafanska noć (jer beogradski gradonačelnik voleo je kafane svog grada), rano ujutru svoju majku vozi na zemunsku pijacu gde ona prodaje cveće, sa sve njenim vazama i lalama i ružama, a onda tamo, na pijaci na čijem će susednom trgu sada stajati njegov spomenik, ako neko od ljudi treba da se preveze do grada, postaje taksist i svojim autom, jer uvek je svuda išao svojim autom, prevozi nepoznate ljude do grada i potom odlazi na svoj posao, da bude malo gradonačelnik svima nama.

Današnji rad je završen, sada ćemo ići do vajareve rodne kuće na Senjaku, samo ćemo preći Bulevar Vojvode Mišića, i dok raspršivačem „hrani“ glinu da se ne presuši, da nam Branko ne popuca, vajar otkriva tajnu zemunske spomeničke topografije i njene zamršene puteve koji sada ostaju zapisani u tlu: jedva 500 metara dalje od trga na kojem će uskoro osvanuti Branko, na Avijatičarskom trgu u ulici Glavnoj, stoji monumentalni spomenik Palim borcima u narodnoj revoluciji 1941-1945, rad Jovana Kratohvila. „Ovo je spomenik Branku, ovo nije moja skulptura“, naglašava tihim glasom Marko Kratohvil; „više ga prave Jovan, Koka Janković i Branko nego ja“.