Kako fotografije svedoče o našim životima u vreme kovida

Bili smo svesni da je protivnik nevidljiv. Borili smo se svako na svoj način, videli smo ga različitim očima, ali u duši je, izgleda, svima bilo isto.

Nedostajalo nam je iz dana u dan sve više. U početku samo zagrljaji dragih ljudi, zatim i poljubac, a onda, kako su odmicali dani, sve više smo žudeli za nečijim osmehom i konačno za životom.

Tražili smo ga u svemu jer je odjednom postalo nejasno šta je to. Nekome vežbanje u prirodi, kao da se ne dešava ništa, a nekome par izgovorenih rečenica od klupe do klupe među dragim osobama, uz tu čuvenu distancu.

Sunce je tih dana bilo sjajnije nego ikada. Mnogi su izlazili samo na terasu, ali frizura je morala da se ima, jer često se neko našao pod našim prozorom da nam otpeva serenadu, koju nikada nećemo zaboraviti. Zlatne strune nadgledao je neko sa terase svog stana, žaleći možda što ne može da uradi to isto za svoju suprugu, sestru, ćerku.

One koje su nekud žurile, čekale su svoj tramvaj, autobus, ne razmišljajući ni o čemu drugom osim o tome kako da da uđu u prevoz u kome se, zahvaljujući maskama, neće zaraziti. Poželeti nešto drugo, koliko god to bilo u skladu sa njihovom ženstvenošću, bilo je u drugom planu.

Mnogi su imali svoje maske, a neki su se krili iza tuđih, verujući da se možda sa tuđom lakše živi. Lakši život ili samo život, neki su tražili na drugačiji način, kao i do sada, ali evidento, malo opreznije.

Srce je slamala slika kreveta u ogromnom prostoru, koji nam je nekada služio kao pozornica za koncerte ili sala za sportske događaje. U krevetima u nekim momentima nije bilo nikoga, ali znali smo zašto su prazni i znali smo da će uskoro biti puni.

Neko je na  fotografiji napisao „Sve je pošlo naopačke“, verovatno za vrapce i mačke, kao u pesmi iz serije Na slovo, na slovo. Ako je i pošlo, fotografija potvrđuje da to nije važilo za mačke. U tim naopakim vremenima one su uživale, a i deca sa njima.

Cvetalo je i drugarstvo tog prošlog proleća. Iako ni škola nije bila onakva na kakvu su navikli. Drugari su ostajali drugari, na ulici, u kući...

A ljubav? I ona je bila tu negde, zarobljena između mogućnosti i želja. Ljubav pod maskama, za koju su bez obzira na koronu, vrata bila otvorena.

„Glavna tema je nevidljiva u celoj priči fotografu, tako da su fotografi morali posrednim sredstvima da predstave šta je to korona u našem životu i kako naš život sada izgleda, bez obzira da li se dešavao u javnom prostoru, ili se dešavao u privatnom, zatvorenom u četiri zida“, navodi Zvezdan Mančić iz Centra za razvoj fotografije.

I između četiri zida život je išao dalje. Košmar u glavi, neizvesnost i susret sa nečim nepoznatim nije nas lišio optimizma. Tada je mnogo toga delovalo mračno, ali smo u svetlost na kraju tunela, ipak, verovali.