Очи су огледало душе, а и показатељ деменције – и до 12 година пре уобичајене дијагнозе

Истраживање у Норфолку у Енглеској обухватило је 8.623 здраве особе и пратило их током много година. До краја студије, 537 људи је оболело од деменције, па су научници могли да прате који су фактори претходили дијагнози.

Почетком студије од свих учесника је затражено да обаве тест визуелне осетљивости. Морали су да притисну дугме чим су видели како се троугао формира у пољу померајућих тачака. Људи који касније развили деменцију спорије су уочавали троугао на екрану од људи који касније нису оболели.

Визуелни проблеми могу да буду рани индикатори опадања когнитивне функције јер токсични амилоидни пракови, односно наслаге повезане са Алцхајмеровом болести, могу прво да утичу на делове мозга задужене за вид, а последично да делови мозга повезани са меморијом временом постану оштећени.

Због тога, тестови вида могу да открију дефиците пре него што почну проблеми са памћењем.

Постоји још неколико других аспеката визуелног процесуирања повезаних са Алцхајмеровом болешћу, попут способности да се примећују обриси објеката (осетљивост на контраст) као и разазнавања између одређених боја (способност да се разазна плаво-зелени спектар је умањена у раној фази деменције).

Ови симптоми могу да утичу на људе без да су они одмах свесни.

Још један рани знак Алцхајмерове болест је слаба „инхибиторна контрола“ у покретању очију, при чему ометајући стимуланси више држе пажњу. Људи са деменцијом чини се да имају проблем са игнорисањем ометајућих стимуланса, што може да се покаже као проблем контроле покретања очију. То може, примера ради, и да доведе до већег ризика од саобраћајних несрећа.

Препознавање лица

Постоје и неки докази који указују да људи са деменцијом неефикасно процесуирају изглед лица људи које упознају. Другим речима, не прате уобичајен начин „скенирања“ лица људи са којима причају.

Здрави људи то раде примећивањем очију, па носа и уста. Правимо овакав визуелни отисак како бисмо га запамтили. Иако многи од нас нису свесни тога, неки људи могу и да препознају када особа са којом причају то не ради.

Доктори који раде са људима са деменцијом могу да препознају да неко има деменцију чим их упознају. Људи са деменцијом често делују изгубљено, зато што не померају очи сврсисходно како би „скенирали“ околину, укључујући и лица људи које су тек упознали.

Због тога касније имају проблема са присећањем и препознавањем људи које су тек упознали, јер нису направили добар визуелни отисак. Проблем непрепознавања људи може да буде више повезан са неефикасним померањем очију, а не толико са памћењем.

Да ли померање очију може да поправи памћење?

Пошто је визуелна осетљивост је повезана и са способношћу памћења, научници такође тестирају да ли веће покретање очију може да поправи памћење.

Претходна истраживања о овоме дала су различите резултате, али неке студије су утврдиле да покретање очију може да побољша меморију. Тако људи који више гледају телевизију и читају доста имају боље памћење и мањи ризик од деменције од оних који то не раде.

Такође, читање је често повезано и са дужим периодом проведеним у образовању. Добро и квалитетно образовање обезбеђује мозгу „резервни капацитет“ па кад су везе у мозгу оштећене, негативни резултати су мањи.

Неке студије, иако ограничене, су показале да брзо покретањеочију са леве на десну страну или са десне на леву (два покрета по секунди) може да поправе аутобиографско памћење.