Формални прекид свих веза између две Кореје – који су мотиви севернокорејског лидера Ким Џонг Уна

Све је, чини се, почело говором лидера Ким Џонг Уна у скупштини средином јануара, када је изјавио да његова земља треба да одустане од свих концепата који подразумевају зближавање и детант с Јужном Корејом, попут "поновног уједињења" или "помирења", и затражио од посланика да одобре промене у уставу којима би Јужна Кореја била означена као примарни противник и главни непријатељ. 

Ким је посланицима сугерисао, и уопште својим сународницима, да престану да Јужнокорејце називају "земљацима" и чак рекао да би Скупштина у Пјонгјангу могла да размотри увођење у устав одредбе којом се у случају избијања рата на Корејском полуострву као циљ државе дефинише заузимање читаве територије јужног суседа. 

Раскид веза и уклањање симбола зближавања

Након тог говора укинути су Комитет за мирољубиво уједињење земље и друга политичка тела задужена за међукорејску сарадњу и пресечена пруга која је водила до границе са Јужном Корејом.

Народна скупштина Демократске Народне Републике Кореје почетком фебруара је изгласала и укидање свих законских аката који су подржавали економске везе са јужним суседом. 

Међу њима је, истичу медији у источној Азији, и онај који се односио на туристички пројекат у оквиру којег је око два милиона јужнокорејских туриста посетило севернокорејску планину Кумганг крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година.

Мада у реалности обустављен још давне 2008. године, након инцидента у којем су севернокорејске снаге безбедности усмртиле старију јужнокорејску грађанку која је вероватно случајно залутала у простор под контролом војске, тај пројекат, који је почетком овог века представљао симбол сарадње и узлазних односа између две земље, до почетка овог месеца и даље је постојао на папиру.

Јужнокорејски медији говоре и о томе да сателитски снимци показују да је протеклих дана у севернокорејској престоници Пјонгјанг уклоњен још један важан симбол зближавања двеју земаља корејског народа с почетка овог века – споменик по имену "Лук уједињења" који је, приказујући две жене у националној ношњи које заједно држе карту Корејског полуострва, изражавао стремљење ка његовој поновној политичкој интеграцији.

У свом прошломесечном говору у парламенту посвећеном потпуном концептуалном, политичком и психолошком разлазу с Југом, шеф Радничке партије и државе Ким Џонг Ун дотакао се тог споменика, постављеног на јужном улазу у град 2001. године, као једног од анахронизама који боду очи.

Привремено отопљавање односа

Све наведено не оставља сумње да је Северна Кореја напустила вишедеценијску формалну политику зближавања усмереног ка уједињењу у будућности, која је формулисана заједничким коминикеом још 1972. године, и то на иницијативу тадашњег севернокорејског председника Ким Ил Сунга.

Сматра се да је био одлучио да побољша односе са јужним суседом због забринутости да би услед (тадашњег) политичког зближавања Вашингтона и Пекинга могао да изгуби војну и економску подршку Кине. 

Први прави, конкретни кораци у правцу политичког и економског зближавања две Кореје, међутим, предузети су тек почетком овог века, након што су се у јуну 2000. године први пут лично састали лидери тих идеолошки и војно супротстављених држава, Ким Џонг Ил и Ким Де Џунг. 

У економском смислу, конкретни плод тог сусрета била је индустријска зона Кесонг, десетак километара унутар Северне Кореје, у којој је до 2016. радило преко 100 јужнокорејских предузећа, која су запошљавала више од педесет хиљада севернокорејских радника.

То привремено отопљавање односа омогућило је и појединим породицама са обе стране границе да се сретну после неколико деценија раздвојености.

Окретање леђа Кима политици деде и оца

И мада је истина да је дискурс о поновном уједињењу и измирењу у прошлости најчешће био мртво слово на папиру и да су поменути заједнички економски подухвати углавном били пројекти које су "гурале" јужнокорејске владе које је формирала тамошња Демократска партија, те да суштински нису имали подршку конзервативаца, аналитичаре у региону брине чињеница да је Ким Џонг Ун сада и званично окренуо леђа политици свог деде и оца. 

Ових дана у источној Азији се стога пуно пише о разлозима за то, поготово у светлу изјаве председника Републике Кореје Јун Сок Јола, који је критикујући предстојеће формално проглашење своје државе за непријатеља као антинационално, рекао и да није сасвим јасно шта се налази иза те промене политичког курса Северне Кореје.

У покушају да нађу одговор на то питање, аналитичари у Источној Азији најпре наводе чињеницу да је Северна Кореја, кроз неколико састанака на највишем нивоу са руским лидерима прошле године, успела да од Москве обезбеди економску помоћ и трансфер важних војних технологија.

Оне су јој, сматра се, омогућиле да успешно лансира свој први војни сателит и побољша дизајн подморница, тако да на њих може да смести више пројектила способних да носе нуклеарне бојеве главе. 

Када је реч о економији, верује се да је Москва обећала севернокорејским партнерима стабилно снабдевање нафтом и храном, те да је почела да одмрзава неколико десетина милиона америчких долара севернокорејског новца који је био на чувању у Русији а који је био замрзнут у складу са санкцијама Уједињених нација уведеним против комунистичке земље због њеног нуклеарног и ракетног програма. 

Сателити, бомбе, ракете и подморнице

Војни сателити су од суштинског значаја за безбедност комунистичке државе јер, мада поседује нуклеарне бомбе и ракете средњег и дугог домета које може да лансира на територију највећег геополитичког противника САД, до сада није могла да прецизно и успешно прати кретање америчких ударних група оформљених око носача авиона или да прикупи информације о упориштима са нуклеарним силосима и другим важним војним метама у САД.

То практично значи да није могла да ефикасно употреби оружје које поседује у случају да буде нападнута.

Такође, подморнице су врло битне, не само зато што могу да се приближе обали непријатеља и вежу за себе део његових извиђачких и поморских снага, већ и стога што нуде опцију узвратног удара, чак и ако противник успе да интензивним ракетирањем и бомбардовањем први неутралише копнене нуклеарне снаге комунистичке државе, управо би подморнице, ако остану успешно прикривене, биле те које би га казниле разорним нуклеарним одговором.

Руска помоћ и пажња света

Аргумент је, дакле, тај да је влада у Пјонгјангу захваљујући руској помоћи стекла економску сигурност и поуздање у сопствену снагу да се војно одупре евентуалној заједничкој агресији Јужне Кореје и САД, и да је то разлог зашто се она сада осећа довољно самоувереном да раскине и оно мало преосталих веза које је имала са Сеулом.

И мада то мишљење има смисла, оно заправо објашњава зашто Пјонгјанг може сада себи да приушти да објави да се одриче уједињења, али можда не открива у потпуности и зашто је он ту могућност заиста искористио.

Док поједини јужнокорејски и јапански аналитичари заговарају тезу да је севернокорејски режим жељан међународне пажње и да му не одговара то што је фокус светске јавности усмерен на украјинско и палестинско питање, други, нарочито амерички, у скорашњим оштрим речима и делима Ким Џонг Уна виде настојање да се, у сусрет председничким изборима у САД, створи известан маневарски простор за преговоре са следећом администрацијом у Вашингтону. 

Она би могла бити републиканска ако вероватни кандидат те странке, бивши председник Доналд Трамп не буде избачен из трке присилним (законским) средствима.

Управо би био тај који је иницирао састанке и разговоре са Ким Џонг Уном, чије су резултате, сматрају многи коментатори у САД, иронично касније поткопали неоконзервативци из његове сопствене владе.

Када су у питању међународни односи, крајњи циљ режима у Пјонгјангу је да Северна Кореја буде призната као нуклеарна сила, те да чињеница да развија нуклеарно и ракетно наоружање више не буде узимана као изговор за економске санкције.

Дакле, признање права на сопствену независну политику у области одбране и уклањање препрека за економски развој оно су чему стреми руководство у Пјонгјангу.

У том смислу, постизање некаквог војнополитичког споразума са САД, једне врсте гаранција о међусобном ненападању, јесте есенцијално, па мишљење да Ким држи једно око на политичким догађајима у САД док заоштрава реторику према Југу није без основа.

Присуство америчког нуклеарног оружја 

Међутим, до промене курса у формалној политици Пјонгјанга дошло је на самом почетку ове године, читавих 12 месеци пре устоличења новог председника у Белој кући.

Зато је можда разложније претпоставити да је, пре свега, подстакнута потезима владе у Сеулу, нарочито све учесталијим заједничким војним маневрима јужнокорејске, америчке и јапанске војске у јужнокорејском ваздушном простору у којима учествују тешки амерички бомбардери "Б-1Б" и "Б-52", који увежбавају офанзивни удар на Северну Кореју. 

У Сеулу су на власти конзервативци, који су познати по свом изразито антикомунистичком ставу, чврстој, бескомпромисној политици према северном суседу и лојалности Вашингтону.

Влада јужнокорејског председника Јун Сук Јола вратила је и продубила обавештајну и војну сарадњу са Јапаном и прошле године договорила са Вашингтоном да амерички бомбардери и подморнице, наоружани пројектилима са нуклеарним главама улазе у јужнокорејске територијалне воде и ваздушни простор.

Чак  је изборила право да јужнокорејско политичко и војно руководство притом имају утицај на то када и где ће америчко нуклеарно оружје бити уношено. 

Влада у Сеулу је све то учинила ради одвраћања јер не поседује сопствено нуклеарно оружје, али је тиме, могуће, у очима врха у Пјонгјангу на неки начин пореметила релативну војну равнотежу на полуострву. 

Слабости и предности

Наиме, јужнокорејске, америчке и јапанске снаге поседују огромну предност у односу на Северну Кореју када је у питању конвенционално наоружање, нарочито ваздухопловство и морнарица, те имају способност врло снажног координисаног удара. 

Пјонгјанг је томе парирао развојем нуклеарног оружја и ракета које могу да досегну америчке базе у Јапану и другде у западном Пацифику, па и територије самих Сједињених Држава – та нуклеарна моћ требало је да надомести инфериорност Северне Кореје у конвенционалном наоружању и економској снази и да одржи статус кво.  

С друге стране, Јужна Кореја се, наравно, и раније ослањала на амерички нуклеарни кишобран, али је то, у периоду од окончања Хладног рата до прошле године (бар формално) подразумевало да би САД вршиле нуклеарни удар на евентуалног јужнокорејског противника са подморница у међународним водама или својих база у Пацифику, али не и са саме територије Јужне Кореје, и то без икаквог уплива корејског руководства у ланац одлучивања у вези с тим ударом.

То је Северу давало нешто више времена за одбрамбену реакцију и пружало му уверење да изградњом интерконтиненталних ракета које могу да досегну територију САД може да одврати Вашингтон од нуклеарне помоћи Сеулу и тако унесе раздор у војни савез те две престонице. 

Међутим, сада када су америчке нуклеарне бомбе опет на територији и у ваздушном простору Републике Кореје, а у њиховом распоређивању утицај имају и јужнокорејски генерали, претња по Север је већа него раније.

Могуће је зато да су неки од разлога зашто Пјонгјанг сада наглашава потпуни раскид са Југом и одбацује уједињење и у теорији, то што жели да снажно изрази незадовољство тврдим спољнополитичким курсом јужнокорејских конзервативаца и изврши притисак на власти у Сеулу да одустану од даљег јачања војних веза са Вашингтоном, посебно вежби уз севернокорејску границу у којима учествују амерички бомбардери способни да носе нуклеарне бомбе.