Читај ми!

Формални прекид свих веза између две Кореје – који су мотиви севернокорејског лидера Ким Џонг Уна

Севернокорејска влада је протеклих недеља повукла неколико потеза којима је физички и симболично прекинула и оно мало веза које је имала са јужним суседом. Она је тиме окончала вишедеценијску политику која је, бар формално, као циљ истицала уједињење корејског народа са обе стране 38. паралеле.

Све је, чини се, почело говором лидера Ким Џонг Уна у скупштини средином јануара, када је изјавио да његова земља треба да одустане од свих концепата који подразумевају зближавање и детант с Јужном Корејом, попут "поновног уједињења" или "помирења", и затражио од посланика да одобре промене у уставу којима би Јужна Кореја била означена као примарни противник и главни непријатељ

Ким је посланицима сугерисао, и уопште својим сународницима, да престану да Јужнокорејце називају "земљацима" и чак рекао да би Скупштина у Пјонгјангу могла да размотри увођење у устав одредбе којом се у случају избијања рата на Корејском полуострву као циљ државе дефинише заузимање читаве територије јужног суседа. 

Раскид веза и уклањање симбола зближавања

Након тог говора укинути су Комитет за мирољубиво уједињење земље и друга политичка тела задужена за међукорејску сарадњу и пресечена пруга која је водила до границе са Јужном Корејом.

Народна скупштина Демократске Народне Републике Кореје почетком фебруара је изгласала и укидање свих законских аката који су подржавали економске везе са јужним суседом. 

Међу њима је, истичу медији у источној Азији, и онај који се односио на туристички пројекат у оквиру којег је око два милиона јужнокорејских туриста посетило севернокорејску планину Кумганг крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година.

Мада у реалности обустављен још давне 2008. године, након инцидента у којем су севернокорејске снаге безбедности усмртиле старију јужнокорејску грађанку која је вероватно случајно залутала у простор под контролом војске, тај пројекат, који је почетком овог века представљао симбол сарадње и узлазних односа између две земље, до почетка овог месеца и даље је постојао на папиру.

Јужнокорејски медији говоре и о томе да сателитски снимци показују да је протеклих дана у севернокорејској престоници Пјонгјанг уклоњен још један важан симбол зближавања двеју земаља корејског народа с почетка овог века – споменик по имену "Лук уједињења" који је, приказујући две жене у националној ношњи које заједно држе карту Корејског полуострва, изражавао стремљење ка његовој поновној политичкој интеграцији.

У свом прошломесечном говору у парламенту посвећеном потпуном концептуалном, политичком и психолошком разлазу с Југом, шеф Радничке партије и државе Ким Џонг Ун дотакао се тог споменика, постављеног на јужном улазу у град 2001. године, као једног од анахронизама који боду очи.

Привремено отопљавање односа

Све наведено не оставља сумње да је Северна Кореја напустила вишедеценијску формалну политику зближавања усмереног ка уједињењу у будућности, која је формулисана заједничким коминикеом још 1972. године, и то на иницијативу тадашњег севернокорејског председника Ким Ил Сунга.

Сматра се да је био одлучио да побољша односе са јужним суседом због забринутости да би услед (тадашњег) политичког зближавања Вашингтона и Пекинга могао да изгуби војну и економску подршку Кине. 

Први прави, конкретни кораци у правцу политичког и економског зближавања две Кореје, међутим, предузети су тек почетком овог века, након што су се у јуну 2000. године први пут лично састали лидери тих идеолошки и војно супротстављених држава, Ким Џонг Ил и Ким Де Џунг. 

У економском смислу, конкретни плод тог сусрета била је индустријска зона Кесонг, десетак километара унутар Северне Кореје, у којој је до 2016. радило преко 100 јужнокорејских предузећа, која су запошљавала више од педесет хиљада севернокорејских радника.

То привремено отопљавање односа омогућило је и појединим породицама са обе стране границе да се сретну после неколико деценија раздвојености.

Окретање леђа Кима политици деде и оца

И мада је истина да је дискурс о поновном уједињењу и измирењу у прошлости најчешће био мртво слово на папиру и да су поменути заједнички економски подухвати углавном били пројекти које су "гурале" јужнокорејске владе које је формирала тамошња Демократска партија, те да суштински нису имали подршку конзервативаца, аналитичаре у региону брине чињеница да је Ким Џонг Ун сада и званично окренуо леђа политици свог деде и оца. 

Ових дана у источној Азији се стога пуно пише о разлозима за то, поготово у светлу изјаве председника Републике Кореје Јун Сок Јола, који је критикујући предстојеће формално проглашење своје државе за непријатеља као антинационално, рекао и да није сасвим јасно шта се налази иза те промене политичког курса Северне Кореје.

У покушају да нађу одговор на то питање, аналитичари у Источној Азији најпре наводе чињеницу да је Северна Кореја, кроз неколико састанака на највишем нивоу са руским лидерима прошле године, успела да од Москве обезбеди економску помоћ и трансфер важних војних технологија.

Оне су јој, сматра се, омогућиле да успешно лансира свој први војни сателит и побољша дизајн подморница, тако да на њих може да смести више пројектила способних да носе нуклеарне бојеве главе. 

Када је реч о економији, верује се да је Москва обећала севернокорејским партнерима стабилно снабдевање нафтом и храном, те да је почела да одмрзава неколико десетина милиона америчких долара севернокорејског новца који је био на чувању у Русији а који је био замрзнут у складу са санкцијама Уједињених нација уведеним против комунистичке земље због њеног нуклеарног и ракетног програма. 

Сателити, бомбе, ракете и подморнице

Војни сателити су од суштинског значаја за безбедност комунистичке државе јер, мада поседује нуклеарне бомбе и ракете средњег и дугог домета које може да лансира на територију највећег геополитичког противника САД, до сада није могла да прецизно и успешно прати кретање америчких ударних група оформљених око носача авиона или да прикупи информације о упориштима са нуклеарним силосима и другим важним војним метама у САД.

То практично значи да није могла да ефикасно употреби оружје које поседује у случају да буде нападнута.

Такође, подморнице су врло битне, не само зато што могу да се приближе обали непријатеља и вежу за себе део његових извиђачких и поморских снага, већ и стога што нуде опцију узвратног удара, чак и ако противник успе да интензивним ракетирањем и бомбардовањем први неутралише копнене нуклеарне снаге комунистичке државе, управо би подморнице, ако остану успешно прикривене, биле те које би га казниле разорним нуклеарним одговором.

Руска помоћ и пажња света

Аргумент је, дакле, тај да је влада у Пјонгјангу захваљујући руској помоћи стекла економску сигурност и поуздање у сопствену снагу да се војно одупре евентуалној заједничкој агресији Јужне Кореје и САД, и да је то разлог зашто се она сада осећа довољно самоувереном да раскине и оно мало преосталих веза које је имала са Сеулом.

И мада то мишљење има смисла, оно заправо објашњава зашто Пјонгјанг може сада себи да приушти да објави да се одриче уједињења, али можда не открива у потпуности и зашто је он ту могућност заиста искористио.

Док поједини јужнокорејски и јапански аналитичари заговарају тезу да је севернокорејски режим жељан међународне пажње и да му не одговара то што је фокус светске јавности усмерен на украјинско и палестинско питање, други, нарочито амерички, у скорашњим оштрим речима и делима Ким Џонг Уна виде настојање да се, у сусрет председничким изборима у САД, створи известан маневарски простор за преговоре са следећом администрацијом у Вашингтону. 

Она би могла бити републиканска ако вероватни кандидат те странке, бивши председник Доналд Трамп не буде избачен из трке присилним (законским) средствима.

Управо би био тај који је иницирао састанке и разговоре са Ким Џонг Уном, чије су резултате, сматрају многи коментатори у САД, иронично касније поткопали неоконзервативци из његове сопствене владе.

Када су у питању међународни односи, крајњи циљ режима у Пјонгјангу је да Северна Кореја буде призната као нуклеарна сила, те да чињеница да развија нуклеарно и ракетно наоружање више не буде узимана као изговор за економске санкције.

Дакле, признање права на сопствену независну политику у области одбране и уклањање препрека за економски развој оно су чему стреми руководство у Пјонгјангу.

У том смислу, постизање некаквог војнополитичког споразума са САД, једне врсте гаранција о међусобном ненападању, јесте есенцијално, па мишљење да Ким држи једно око на политичким догађајима у САД док заоштрава реторику према Југу није без основа.

Присуство америчког нуклеарног оружја 

Међутим, до промене курса у формалној политици Пјонгјанга дошло је на самом почетку ове године, читавих 12 месеци пре устоличења новог председника у Белој кући.

Зато је можда разложније претпоставити да је, пре свега, подстакнута потезима владе у Сеулу, нарочито све учесталијим заједничким војним маневрима јужнокорејске, америчке и јапанске војске у јужнокорејском ваздушном простору у којима учествују тешки амерички бомбардери "Б-1Б" и "Б-52", који увежбавају офанзивни удар на Северну Кореју. 

У Сеулу су на власти конзервативци, који су познати по свом изразито антикомунистичком ставу, чврстој, бескомпромисној политици према северном суседу и лојалности Вашингтону.

Влада јужнокорејског председника Јун Сук Јола вратила је и продубила обавештајну и војну сарадњу са Јапаном и прошле године договорила са Вашингтоном да амерички бомбардери и подморнице, наоружани пројектилима са нуклеарним главама улазе у јужнокорејске територијалне воде и ваздушни простор.

Чак  је изборила право да јужнокорејско политичко и војно руководство притом имају утицај на то када и где ће америчко нуклеарно оружје бити уношено. 

Влада у Сеулу је све то учинила ради одвраћања јер не поседује сопствено нуклеарно оружје, али је тиме, могуће, у очима врха у Пјонгјангу на неки начин пореметила релативну војну равнотежу на полуострву. 

Слабости и предности

Наиме, јужнокорејске, америчке и јапанске снаге поседују огромну предност у односу на Северну Кореју када је у питању конвенционално наоружање, нарочито ваздухопловство и морнарица, те имају способност врло снажног координисаног удара. 

Пјонгјанг је томе парирао развојем нуклеарног оружја и ракета које могу да досегну америчке базе у Јапану и другде у западном Пацифику, па и територије самих Сједињених Држава – та нуклеарна моћ требало је да надомести инфериорност Северне Кореје у конвенционалном наоружању и економској снази и да одржи статус кво.  

С друге стране, Јужна Кореја се, наравно, и раније ослањала на амерички нуклеарни кишобран, али је то, у периоду од окончања Хладног рата до прошле године (бар формално) подразумевало да би САД вршиле нуклеарни удар на евентуалног јужнокорејског противника са подморница у међународним водама или својих база у Пацифику, али не и са саме територије Јужне Кореје, и то без икаквог уплива корејског руководства у ланац одлучивања у вези с тим ударом.

То је Северу давало нешто више времена за одбрамбену реакцију и пружало му уверење да изградњом интерконтиненталних ракета које могу да досегну територију САД може да одврати Вашингтон од нуклеарне помоћи Сеулу и тако унесе раздор у војни савез те две престонице. 

Међутим, сада када су америчке нуклеарне бомбе опет на територији и у ваздушном простору Републике Кореје, а у њиховом распоређивању утицај имају и јужнокорејски генерали, претња по Север је већа него раније.

Могуће је зато да су неки од разлога зашто Пјонгјанг сада наглашава потпуни раскид са Југом и одбацује уједињење и у теорији, то што жели да снажно изрази незадовољство тврдим спољнополитичким курсом јужнокорејских конзервативаца и изврши притисак на власти у Сеулу да одустану од даљег јачања војних веза са Вашингтоном, посебно вежби уз севернокорејску границу у којима учествују амерички бомбардери способни да носе нуклеарне бомбе.  

уторак, 28. мај 2024.
16° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије