Јужна Кореја зарад Вашингтона отворено против Кине

Јужнокорејски председник Јун Сук Јол провео је последњих шест дана априла у званичној посети Вашингтона, где се у целини ставио на страну војнополитичке стратегије САД за обуздавање и спутавање Народне Републике Кине, напустивши опрезни приступ претходне владе која се уздржавала од мешања у тајванско питање и настојала да се држи по страни од учешћа у америчким регионалним иницијативама за војно повезивање усмерено против Пекинга.

Верни ђак Вашингтона

Јужнокорејски председник Јун је по доласку на власт у мају прошле године, на инсистирање Вашингтона, повео државу у правцу успостављања формалних веза са НАТОм и интензивирања војне сарадње с његовим европским чланицама, што, поред рекордног опремања Пољске тешким јужнокорејским наоружањем , сада већ подразумева и испоруке артиљеријске муниције за коју је извесно да ће доспети у руке украјинских снага.

Испорука више стотина хиљада граната калибра 155 милиметара, коју је Јун обелоданио пред одлазак у Вашингтон, отклон је од досадашње политике Сеула, који је Украјину подржавао искључиво економски и хуманитарно.

Она представља одступање од релативно уравнотежене политике претходног режима према Русији, с којом је Сеул упркос блиским стратешким везама са САД дуго одржавао добре дипломатске и економске односе јер ју је сматрао важним трговинским партнером и силом која има утицај на режим у Северној Кореји и, самим тим, на безбедност Корејског полуострва.

Не само то, председник Јун је ових дана преокренуо политику претходних власти у Сеулу, које су се упркос деценијама војног савезништва са САД и чињеници да се америчке трупе у немалом броју налазе на њиховој територији, уздржавале од јавног приклањања америчким стратешким циљевима антикинеског карактера у вези са Тајваном и, шире, азијско-пацифичког региона.

Најочигледнији пример те уравнотежене политике Демократске партије бившег председника Мун Џе-Ина било је устезање да се приступи Квадрилатералном дијалогу (или форуму) о безбедности, војнополитичком блоку усмереном на обуздавање раста кинеског утицаја у Индо-Пацифику. У оквиру тог савеза, чије су чланице САД, Јапан, Аустралија и Индија, формулишу се заједнички дипломатски и политички циљеви и економске мере, те деле обавештајни подаци и организују заједничке војне вежбе с циљем да се створи чврста, свестрана брана кинеској експанзији у том региону, а познато је да Вашингтон већ годинама настоји да у тај савез укључи и Сеул.

Саопштење које не оставља недоумице

Ти заокрети у спољној политици Републике Кореје у односу на Русију и Кину могу се видети у заједничкој изјави председника Бајдена и Јуна, која је објављена током његове посете Вашингтону, а коју је у целини пренела јужнокорејска новинска агенција Јонхап.

У њој пише да два лидера "аплаудирају иницијативи Републике Кореје да прихвати већу одговорност на глобалном нивоу, укључујући ту организовање следећег Самита демократије, путем даљег развоја партнерства са НАТОм и Г7 заснованог на заједничким вредностима и настављањем повећања њеног доприноса активностима УН усмереним на одржавање мира".

У изјави се наводи и да је председник Јун изнео своју подршку напорима Вашингтона "да обезбеди мир и безбедност у региону кроз стварање АУКУС-а". С обзиром да је тај војни савез Аустралије, Уједињеног Краљевства и САД јавно и недвосмислено усмерен на зауздавање продора кинеске морнарице у воде Тихог и Индијског океана, на покушај Пекинга да физички стави под своју контролу пространства Јужног кинеског мора утврђивањем тамошњих острва и атола, и уопште ограничавање војнополитичког утицаја Кине на државе Индо-Пацифика, није грешка сматрати га антикинеским.

То, пак, значи да је изразивши подршку за његово оснивање, Јун практично јасно ставио до знања Пекингу да је за сузбијање његове моћи и супротстављање његовим интересима.

Заједничко саопштење два председника садржи и пасус у којем они изражавају снажно противљење "једностраним покушајима да се измени статус кво у Индо-Пацифику, укључујући ту и незаконито полагање права на морске воде, милитаризацију вештачких острва и присилно деловање" те "потврђују своју посвећеност очувању неометане трговине, слободне пловидбе и прелетања...у Јужном кинеском мору и другде".

То све је јасна осуда деловања Пекинга у за саобраћај и светску трговину круцијалном Јужном кинеском мору, где он настоји да оствари физичку контролу водног пространства и ваздушног простора изградњом пристаништа, радарских станица и полетно-слетних стаза на острвима створеним насипањем земље, јер лавовски део тог мора сматра својим поседом.

Штавише, пре поласка у Вашингтон у важном интервјуу британској агенцији Ројтерс у којем је наговестио да ће његова држава послати војну помоћ Украјини, Јун је и рекао да је Тајван "глобални проблем", чиме је заузео став супротан оном Пекинга, који наглашава да је Тајван део Кине и да је питање тог острва унутрашње кинеско питање. Он је, такође, сугерисао да Кина настоји да силом промени статус кво у вези Тајвана, што је теза која се често може чути у престоницама као што су Вашингтон или Токио и која је по његовом доласку у Вашингтон практично унета и у горе цитирани текст заједничког саопштења.

Двосекли мач

Доласком конзервативаца на власт прошле године Јужна Кореја је, дакле, заузела курс отворене војно-политичке конфронтације с Кином како би угодила Вашингтону и од њега издејствовала уступке у безбедносном погледу, пре свега дозволу да политичко и војно руководство у Сеулу давањем свог мишљења (бар делимично) утиче на распоређивање америчког нуклеарног оружја у својим водама и ваздушном простору.

Амерички врх је пред и током Јунове посете Вашингтону то званично одобрио и саопштио да ће америчке подморнице опремљене нуклеарним оружјем почети ротацију у јужнокорејским лукама, први пут од окончања Хладног рата, као и да ће бити успостављен заједнички војни штаб и комуникациони канал између два председника који ће бити посвећени заједничком одлучивању у вези са употребом америчког нуклеарног оружја у случају рата на Корејском полуострву.

Учешће у том одлучивању није мала привилегија и присуство америчких подморница наоружаних пројектилима с нуклеарним бојевим главама несумњиво значи пуно за сигурност капиталистичке државе на југу Корејског полуострва у смислу одвраћања Севера, који поседује нуклеарне бомбе и широк спектар ракета које могу да их понесу.

Зато се може рећи да ако је погоршање односа са Кином (и Русијом) била цена коју је Сеул морао да плати за конкретно разрађивање теоретског постулата о америчком нуклеарном кишобрану који покрива његову територију, онда је председник Јун остварио важан добитак својим за Пекинг (и Москву) провокативним и увредљивим наступима.

Може се сматрати да за напуштање релативно балансиране политике претходне владе у Сеулу, која је настојала да се не замера Пекингу по питању Тајвана, постоји и један чисто идеолошки, а не опортунистички разлог. Наиме, Јун је још за време предизборне кампање давао снажне и повремено неодмерене антикомунистичке изјаве на рачун режима на Северу, те је сасвим могуће да сличан анимозитет гаји и према Пекингу као идеолошком упоришту социјализма.

Приврженост САД као антитези комунистичком ауторитаризму може се видети у Јуновом обраћању америчком конгресу у којем је он обећао да ће "Кореја, скупа са САД, играти улогу компаса слободе" и "чувати и ширити слободе грађана света".

Међутим, упркос идеолошким разликама Народна Република Кина је највећи спољнотрговински партнер Републике Кореје и громада која с релативном задршком стоји иза режима у Пјонгјангу и стога има економске, политичке и војне полуге којима може да казни владу у Сеулу за одсуство политичког такта и сигнализирање жеље за супротстављањем.

Наиме, Пекинг би могао, као што је то учинио пре неколико година када је влада у Сеулу кренула у преговоре са САД о инсталирању противракетног система THAAD чији радари с јужнокорејске територије могу да виде дубоко у Кину, да посегне за разним економским санкцијама, попут забране групних туристичких посета Јужној Кореји или увођења царина и квота за увоз појединих јужнокорејских производа. Влада у Пекингу би такође могла да подстакне или зажмури пред евентуалним спонтаним бојкотом јужнокорејских предузећа која послују у Кини.

Кинески врх би могао и да Северној Кореји пружи преко потребну технолошку помоћ за модернизацију копнених и ваздушних снага и одлучно финансијски подупре њен режим кроз бесповратна новчана давања, јефтине кредите и либерализацију трговине, нешто од чега се последњих година уздржавала како династији Ким не би омогућила да осокољена свесрдном кинеском помоћи предузме неопрезне и провокативне кораке штетне по стабилност Корејског полуострва.

Зато је приближавање Вашингтону у сфери безбедности на начин који би у скоријој будућности могао да стави јужнокорејски војни потенцијал и индустријске капацитете у службу стварања обруча око Кине, који омета њено економско и политичко уједињење с Тајваном, једна врста двосеклог мача који Сеулу може да донесе више штете него користи.