Од ЕУ ка Сједињеним Европским Државама

Свима онима који прогнозирају скори крај Европске уније, професор с Харварда Нил Фергусон, који је рођен 1964. у Глазгову, поручује да ће после немачких парламентарних избора у септембру, Унија само бити јача.

"Европске политичке елите су за очување Уније, чак и када због политичког опортунизма морају пазити да јавно не би показивале превише одушевљења. Једнако тако и међу становништвом не постоји прави отпор даљим интегративним тенденцијама унутар ЕУ", тврди Фергусон у интервјуу немачком дневнику "Велт".

Судбина евра је посебна прича, није искључено да би се он ширио спорије од државне интеграције Уније, али Фергусон не сумња да ће се европска монетарна унија "ускоро проширити на 26 чланова".

Зато, Фергусон тврди да без прераног сахрањивања заједничке европске валуте, она не умире, иако и даље озбиљно побољева.

"Француски председник Оланд је недавно рекао да је криза прошла, и то је најбољи доказ да није", каже Фергусон.

Осим британске Независне партије и њеног вође, који би евентуално могли имати утицај на даљи останак Велике Британије у Унији, све остале евроскептичне партије су "виц-фигуре", без осећаја одговорности и без визије будућности, тврди харвардски професор.

Бинарна опција

Немачку дилему Фергусон описује као "бинарну опцију. "Или ће Берлин на проблематичне економије еврозоне применити принцип трансфер-уније, онако као што га је применио у случају немачког уједињења, када су банкротиране источне покрајине економски и финансијски усвојене, или ће гледати како му се суседи, са несагледивим последицама и по себе и по друге, враћају на националне валуте".

Његова прогноза је да од септембра, немачке политичке елите почињу са озбиљним послом на даљој државној интеграцији Европске Уније и то "опрезно, пажљиво и тихо, како немачка јавност не би схватила о чему се ради, ставила руку на новчаник и зауставила процес".

Европска Унија збија редове и скупља снагу за реорганизацију која ће је коначно извући из кризе. Унија може опет постати добро место за живот, али Фергусон прогнозира да то не значи и да ће нарасти до глобалног фактора моћи.

"У наредним годинама еврозона ће највише личити на Јапан из прошлих година. Слаба демографија, хипетрофирана регулација, расипништво државе благостања, све то ће довести до економске стагнације. Економије ће се уједначити, Немци ће постати лошији, остали бољи", сматра Фергусон.

Ако Немцима изгледи за такву будућност тешко падају, Фергусон предлаже да "пола године живе у Грчкој" и тако поврате равнотежу у нарушеним породичним будџетима.

О пропасти запада

Када новинари "Велта" једног тренутка питају Фергусона "да ли он то говори о пропасти Запада", том кратком формулацијом подсећају на све оно по чему је тај универзитетски професор познат у јавности са обе стране Атлантика, а то је да кроз читаву своју академску каријеру Нил Фергусон трчи почасни круг око теза које је Освалд Шпенглер пре деведесет година поставио у књизи "Пропаст Запада".

На академској сцени, Шкотланђанин Фергусон има репутацију која отвара сва врата. Он је професор политичке и економске историје на Харварду, Оxфорду и Станфорду, аутор бројних књига и публикација у којима се концентрише на међусобни однос културе, политичке моћи и њиховог срастања у модерне империјалне творевине.

Медији га често карактеришу као конзервативног мислиоца, премда је у данашње време увек потребно објаснити како је и у ком смислу неко "конзервативан". Фергусону се замера да глорификује Запад.

У својој књизи „Цивилизација - Запад и остали" Фергусон објашњава да се западна цивилизација изборила за место које данас још увек ужива захваљујући комбинацији "шест убојитих апликација" - слободна конкуренција, наука, владавина права, конзум (у смислу потрошачки менталитет) и радна етика.

Али и не морамо тако далеко, "Запад и остали" је теза којом је пре двадест година Семјуел Хантингтон са "Ратом култура" скренуо пажњу читаве међународне јавности. Чак је често и рат у којем се распала Југославија био тумачен по тој шеми.

Друга замерка која му се упућује је да Фергусон није озбиљан историчар, зато што у својим књигама једнаку тежину даје и ономе што је било и ономе што је могло бити, другим речима, стално развија паралелне универзуме.

У књизи једној својој књизи Фергусон читав сценарио Првог светског рата окреће на главу. Британци су били ти који су Немачку увукли у рат а онда је непотребно омели у ратним напорима. Да је Немачка тада победила, био би то тренутак рађања Европске уније, која би само у почетку изгледала као "немачка творевина".

За своју "шта би било да је било" страст, Фергусон повремено има проблема у интернационалној академској заједници.

Трећа замерка, Фергусон се плаши Муслимана

У том смислу Фергусон није превише деликатан и често у својим делима оставља јасне трагове шта он, као хришћански атеиста који предаје на оксфордском Исус Колеџу, мисли о Исламу и исламским друштвима.

У познатом чланку "Еурабиа" из 2004. године, Фергусон проговара о "пузајућој исламизацији" хришћанских друштава. Ситуација ће се развијати у три смера, прогнозирао је тада Фергусон.

Прво, хришћани верују све мање, муслиманске заједнице око њих све више, а као пример је навео Велику Британију. Друго, неандерталска политичка десница обрушава се на муслимаске имигранте, а пример за то је Аустрија. И треће, остарела бирачка тела окрећу се демагозима који траже затварање граница као у Француској. У сва три случаја, Европи се лоше пише.

Али, шта је уствари говорио Шпенглер што би се тицало нас данас? Укратко, да свака култура има у себи аутопилота који је тера да постане цивилизација. Кад једном постане цивилизација, значи империја, онда је тај исти аутопилот води у пропаст, у имплозију.

Шта Фергусон схвата под "пропашћу Запада" открива се у "Еурабији".

"Када сам први пут кроз прозор у Оксфорду угледао новоизрграђени минарет на Центру за исламске студије, признајем, прво што ми је пало на памет било је расап, ерозија, пропаст, крај", пише Фергусон.