Ковач и у пензији

У осамдесетој години ковачко умеће Томислава Котуровића из села Чукојевац код Краљева је на добром гласу. Од раног јутра његову ковачницу опседају мештани земљорадници овог и околних села подно Гледичких планина.

Код ковача Томе, како кажу, квалитет услуга је загарантован, а цене непромењене двадесет година, од његовог одласка у пензију.

У време свог највећег просперитета и пословних успеха, од 60-их до 80-их година прошлог века,име и углед Фабрике вагона из Краљева везиван је за врсне мајсторе-коваче, али и за фабричке инжењере конструкторе.

"Секирче кошта од 50 до сто динара, секира 200 динара, будак од сто до двеста динара, а раоници - 400 динара један пар. То су приступачне цене. Имам разумевања да радим и на почек, јер су људи поштени", каже мајстор Тома.

У ковачки занат Тома је ушао далеке 1951. године у Трстенику, наставио и брижно га усавршавао у краљевачкој Фабрици вагона да би кроз године и деценије овладао њиме до узора коме није било равна међу стотинама врсних фабричких мајстора.

"Најважније је подесити ватру, познавати материјал, затим знати да окалиш материјал и извучеш га на точилу", каже ковач.

Овај чувени мајстор, угледан домаћин и човек задовољан је избором животног позива. Ни данас на прагу девете деценије не може без чекића, наковња, ковачке ватре, точила и мириса калила.

"Ковачки занат није тежак ако се воли. Жао ми је само што нема млађих који би га наследили. Неће млади да им лице и руке буду гарави", каже Тома.

Бројне муштерије за свог ковача имају само реци хвале.

Момчило Крсмановић, ратар из Чукојевца, каже да Тома ради као младић, истим жаром и еланом као на почетку радног века.

"Увек је на услузи свакоме од јутра до мрака. Нема шта што не може његова рука да уради", каже Крсмановић.

Кад се ради, кажу, ради се, а када се посао приведе крају, буде времена за разговор и да се наздрави за добро здравље и дуг живот.