Право на сутра-Уз административну линију Рашевац

Да би обновила живот који памти из детињства, Јелена Ђинђић, мајка троје деце, откупила је од родбине кућу свога деде и 13 хектара земље, како би гајила малине.

Од малена њена деца су с њом у пољу, и тако их, каже, учи да постану прави људи, а у свим пославима помаже јој брат.

Породица Делибашић има имање од двадесет четири хектара обрадиве површине, коју заједно обрађују браћа Милутин и Миливоје. Тај предео је идеалан за сточарство и нема усева који не успева. Ту су печурке и разноврсно лековито биље, на надморској висини од хиљаду осамдесет метара. Пар брежуљака их само дели од суседне општине Подујево, где у последње две деценије живе само Албанци. У Рашевцу нису имали проблема али у друга куршумлијска села било је оружаних упада.

Породица Комњеновић живи од прихода који добију од малине. Све у малињаку раде сами, имају сигуран откуп, али проблем им је лош пут, па је због транспорта до села теже доћи.

Велико породично имање дало је прилику да Јованка Живковић поред малине и других пољопривредних култура, први пут засади рен. Иако ради и живу у Куршумлији, није јој тешко да скоро сваки дан буде у својој башти, јер је за њу најважнија здрава храна коју ту произведе.

Лош пут није обесхрабрио млади брачни пар Костић, који мора да пређе двадесет километара пута из Куршумлије до сеоског имања.

Драган Костић има двоје деце и са супругом је посадио 800 стабала дуње. Велико имање и стара кућа коју је наследио од деде за њега је оаза мира и право богатство.

Они који су одлучили да остану у селу суочавају се са бројним проблемима. Највећи проблем је лош пут, а здравствене и школске установе су далеко. Да би се становништво вратило на сеоска имања неопходно је да имају добар пут. Ако нема пута, не може се очекивати ни да ће нам удаљена села опстати.

Стратешка инвестиција и први корак ка повратку на село, јесте асфалтни пут. Уз сеоски развој расте и стандард читавог друштва.

Ауторка емисије: Светлана Вукмировић