недеља, 08. апр 2012, 20:05
Огњишта стваралаштва: Асизи
Средњи век не познаје слободне уметнике. Свако ко се бавио овом вештином духа морао је бити у служби цркве или великаша. Сликарство је такође било строго канонизовано и ангажовано, скоро без могућности иновације. Међутим, струјањем нових покрета духовности долази и до буђења стваралачких духова.
Тринаести век је период колебања и кризе за хришћанство Апенинског полуострва. Раскорак између дела и речи коштао је римску цркву губљењем ауторитета код верника.
У то време, у центру Италије у Асизију појавиће се један преобраћеник из раскошног живота у веома строг монашки живот аскетског модела, пун врлина. Управо овај Франциско, односно Фрања из Асизија, не само да ће улити свежу крв и смисао у тадашњи духовни живот, него ће и озбиљно пољуљати темеље ауторитета Рима. Ипак, папа Григорије IX ће Фрању убрзо после смрти прогласити свецем и почеће градњу храма у Асизију који ће посветити овом духовном горостасу.
У периоду између 1290. и 1320, у овом храму ће деловати велики италијански сликари, пре свих Пиетро Кавалини, Чени ди Пепо Чемабуе, као и његов познати ученик Ђото. Ови уметници, иако представници епохе готике и претходници ренесансе, биће прави весници каснијег модерног реалистичког приступа сликарству који ће већ у делима ових мајстора антиципирати чак и тродимензионалност.
реприза 9. април у 4:05 и 12:05
Коментари