среда, 01. авг 2018, 21:21
Даворин Јенко: Творац химни и будница
Када би се спровела анкета вероватно би се утврдило да грађани Србије не би могли да именују аутора своје актуелне химне. То није похвално за њих, али би Даворину Јенку, заједно са чињеницом да је више од једног века „Боже правде“ два пута озваничена као звучни државни симбол, свакако пружила велику сатисфакцију. Јер нема бољег доказа композитору да је успео да уђе у дух народа (упркос ставу дела стручне, и „стручне“ јавности за његова живота да је то немогуће једном странцу – па самим тим ни Словенцу) од током времена прихваћеног стваралаштва као изворно-традиционалног. Ово се нарочито односи на (и данас) популарне песме, од којих је најпознатија „Где си душо, где си рано“ – званичног назива „Укор“.
У филму „Даворин Јенко - творац химни и будница", аутори су развили две тезе, на први поглед контрадикторне. Једном се афирмише истинитост наслова, који је директна асоцијација на композиторово име. Али се, истовремено, музички аргументовано приказује широк дијапазон музичких жанрова којима се успешно бавио - од поменутих градских вокално-инструменталних форми преко тада изузетно популарних игроказа (којих је био и утемељивач) све до озбиљних, симфоничних третмана инструменталних увертира. Оне су можда и највеће изненађење будући да је крајем 19. века тешко замислити којим је (не)школованим и (мало)бројним оркестарским кадром располагао, не би ли спровео своје партитуре (само се подсетимо да се ова чињеница узима као главна олакшавајућа околност његовом исписнику Мокрањцу за искључиво хорско стваралаштво!).
Наратор Јово Анђић нам, стазама и локацијама битним за Јенков живот и дело - од Панчевачког црквеног певачког друштва преко београдских институција: Београдског певачког друштва, Народног позоришта, Капетан-Мишиног здања (као седишта Српске краљевске академије, чији је постао члан), куће у Доситејевој 33, коју је делио са никад непрежаљеном животном сапутницом, ведетом Велом Нигриновом, до повратка у родну Словенију, где се и упокојио пре равно сто година - истовремено осликава контекст времена и средине у којој (и за коју) је стварао, али и сам карактер уметника, не баш увек благородан (те унеколико одговоран за горепоменуте оспораватеље његовог дела). Но, небеска правда је неумољиво доследна - за разлику од тих сада безначајних и безличних имена и ликова, у српским историјама ће кроз векове остати забележено име најпознатијег нашег, српског Словенца. И, као много важније - кроз векове ће мелодије (из његовог пера и душе настале) остати записане у српском архетипском коду. Макар и традиционалима проглашеним.
Ауторско-продукциону екипе чине уредник Ана Павловић, редитељ Драгомир Зупанц, продуцент Светлана Бандић, директор фотографије Милан Станић, монтажер Ђорђе Анђелковић и дизајнер звука Небојша Драгићевић.
реприза, 2. август у 05:21 и 13:21
Коментари