Повратак на место почетка, али и на највише постоље

Потом је пред Универзијаду у Загребу те исте 1987. државни тим преузео Душан Ивковић. Био је на челу и на Олимпијским играма у Сеулу 1988. где је освојена сребрна медаља, као и на ЕП у Загребу 1989. где је наша репрезентација више него убедљиво дошла до златне медаље.

Ивковић је за Мундијал у Аргентини извршио неколико измена у односу на тим из Загреба. Није било Здравка Радуловића, Зорана Радовића, Предрага Даниловића (био повређен), Стојка Вранковића и Марија Приморца. Нови су били Велимир Перасовић, Жељко Обрадовић, Аријан Комазец, Радослав Ћурчић и, принудно, Зоран Јовановић, који је заменио Дина Рађу. Центар Југопластике повредио је ногу на Играма добре воље у Сиетлу на којима је Југославија тријумфовала и морао је да пропусти Мундијал.

Југославија је стигла као првак Европе, а Југопластика је била двоструки шампион континента, прво је 1989. у Минхену освојила европску клупску круну а онда је 1990. у Сарагоси одбранила титулу.

Наша група је била у Санта Феу, граду у коме је било доста наших исељеника и њихових потомака. Сјајно су дочекали нашу репрезентацију, навијали на свим утакмицама, атмосфера је била много боља него у земљи где се увелико „кувао" распад у крви. Почело је победом против Венецуеле (92-84) захваљујући, пре свега, Кукочу и његових 27 поена. Дражен Петровић је дао 20, Дивац 11.

Други ривал је била Ангола (која је са нама у групи и сада у Кини). После 20 разлике на полувремену (48-28) наш тим је у наставку „смањио гас" и завршио меч са 92-79. Најефикаснији је био Петровић са 20 поена. Онда је уследио неочекивани пораз (без последица) од Пороторика, било је 75-82 за тим који су предводили Пикулин Ортиз (23) и Рамон Ривас (21 поен). У нашем тиму двоцифрени су били Петровић (23), Савић (12) и Перасовић (11).

Обе репрезентације отишле су у финалну групу која се играла у дворани „Луна парк", истој оној у којој је 1950. одиран први Мундијал, у којој је Небојша Поповић постигао први кош у историји светских првенстава (против Перуа) и у којој је Југославија била последња, десета.

На старту, 13. августа, савладан је Бразил 105-86. Оскар Шмит нам је убацио 34 поена, али ми смо имали Петровића (27), Кукоча (20), Паспаља (19), Дивца (14)... Дан касније на реду је био СССР, резултат 100-77. У совјетском тиму већ није било литванских кошаркаша, али је селектор био Литванац Владас Гарастас. Још увек је то била солидна екипа (Волков, Тихоненко, Ветра, Сок, садашњи селектор Базаревич...), али је наша била неупоредиво квалитетнија. Кукоч је дао 21 поен, Паспаљ 17, Перасовић 12.

Није било проблема ни са Грчком (77-67) упркос присуству Јанакиса (16), Христодулуа (16), Фасуласа (17)... Наш тим је играо без Дражена Петровића а поени су били распоређени: Перасовић 15, Кукоч 13, Жељко Обрадовић 11, Комазец 10, дебитант Зоран Савић (после само једне прволигашке сезоне у Југопластици) 10.

Онај Порторико који нас је изнадио у Санта Феу успео је да победи и екипу САД (81-79) што је била индиректна порука и нашем тиму. Меч са Американцима игран је 17. августа 1990. Имена Кени Андерсона (12 поена), Билија Овенса (11), Алонза Моурнинга (28), Шона Мајберија (7) и других нису тада много значила јер се радило о најбољим играчима са универзитета, али касније су готово сви направили сјајне каријере у НБА а Кристијан Лејтнер (2 поена у том мечу) је био једини студент у америчком "дрим тиму" 1992. у Барселони.

Сећам се одличне утакмице у којој је наш тим стално водио а Американци стално били за петама. На полувремену је било 51-43, на крају 99-91. Петровић је дао 31 поен, Кукоч 19, Паспаљ 15, Савић 14...

Американци су се, после продужетка, реванширали Порторику у мечу за треће место (107-105,96-96,53-48), а онда су на паркет изашли финалисти, кошаркаши Југославије и СССР. Сећам се да ми је чувени совјетски тренер Александар Гомељски, тада у улози ТВ коментатора, кетгорички тврдио:

„Волођа, немамо шанси, добијате лако и убедљиво..."

Тако је и било. Наш тим је доминирао од почетка до краја, на полувремену је већ имао 18 поена предности (52-34), на крају је било 92-75. Наш тим је (много) боље скакако, ухваћене су 34 лопре, по 17 у одбрани и нападу према 22 ривала, тројке су шутиране 50% (5 од 10), било је 17 асистенција (Здовц 5, Кукоч 4) према 10 Совјета.

Ево комплетне "главе" те незаборавне утакмице.

Југославија-СССР 92-75 (52-34)

Дворана "Луна парк". Гледалаца: 9.000. Судије Афини (Бразил) и Санчис (Шпанија).

Југославија: Здовц 13, Петровић 18 (5-8), Паспаљ 20 (2-2), Кукоч 14 (2-2), Дивац 6 (0-3), Перасовић, Чутура 5 (3-4), Обрадовић 5 (2-2), Комазец, Савић 11 (1-1).

СССР: Сок 3, Ветра 15 (5-5), Тихоненко 5, Волков 15 (3-4), Белостењи 7 (1-1), Бережној 7 (3-4), Мелешченко 11, Лопатов 3, Базаревич 7 (2-2), Сухарев 2.

Капитен наше репрезентације Дражен Петровић примио је трофеј од председника МОК-а Хуана Антониа Самарана, на постољу се нашао између Тихоненка и Овенса. Публика је бурно навијала за Југославију која је играла најбољу кошарку и заслужено, 40 година после скромног почетка на истом месту, трећи пут постала првак света. Неки од актера првог Мундијала 1950, попут Боре Станковића и Небојше Поповића, били су у Буенос Ајресу и са поносом се сећали пређеног пута...

Током првенства Београд се представио као домаћин Мундијала 1994, али неће бити ни светског првенства у нашој земљи, као што неће бити ни ње саме. Могло би се рећи да је Југославија последњи пут била јединствена управо 1990. јер је ЕП наредне године у Риму почела комплетна, али га је завршила без Здовца који је уочи полуфинала, по наређењу словеначке владе која је тих дана прогласила унилатерално отцепљење од Југославије, напустио тим... Златна медаља, освојена и без њега, уручена му је много година касније у Љубљани.

МВП првенства био је Тои Кукоч, уз њега у најбољој петорци још Кени Андерсон (САД), Фико Лопез (Порторико), Оскар Шмит (Бразил) и Хосе "Пикулин" Ортиз (Порторико), док је први стрелац био Шмит са просеком 34,6, испред Антонела Риве (30,2) и Панајотиса Јанакиса (26,0). Наш најефикаснији играч био је Дражен Петровић са просеком 21,00.