Ох, Манила – круна једне блиставе деценије

Била је то златна деценија наше кошарке, окруњена тријумфом на Олимпијским играма у Москви 1980. Све те медаље донела је, углавном, иста генерација играча, или бар неколицина која је носила игру. Стартну петорку дуго су чинили Славнић, Кићановић, Далипагић, Јеловац и Ћосић, касније је уместо Јеловца ушао Јерков, а остали су се мењали и давали допринос медаљама.

У Манили 1978. Југославија је објединила титуле првака Европе и света. На клупи је био повратник на кормило државног тима професор Александар Аца Николић. Његов повратак на клупу успеха био је тријумфалан, Југославија је са њим, и Богданом Тањевићем као помоћником, била шампиона Европе 1977. у Белгији после незабележене доминације у полуфиналу над Италијом и финалу над Совјетским Савезом.

За многе је „Профа", како су га звали, био дежурни скептик, али они који су га добро познавали тврде да је то била маска, начин да сталним критичким опаскама и величањем врлина противника дигне морал играча које је тренирао. Професор је био мајстор свог посла, али су и наши тада најбољи играчи такође били мајстори. Спој (веле)мајстора на клупи и терену дао је фантастикчне резултате.

Тријумф у Манили био је импресиван. Одиграно је 10 утакмица, остварено 10 победа. Почело је против Сенегала (99-64, Кићановић 20, Радовановић 15, Далипагић 14). Затим су један за другим падали Јужна Кореја 121-85 (Петер Вилфан 24, Далипагић 13), Канада 105-95 (Радовановић 24, Далипагић и Делибашић по 18 ), Филипни 117-101 (Далипагић 31, Радовановић 20), Италија 108-76 (Далипагић 21, Кићановић 29), САД 100-93 (Далипагић 28, Славнић 16), СССР 105-92 (Далипагић 37, Кићановић 34), Бразил 91-87 (Кићановић 23, Далипагић 20, Јерков 16, али победу је, у драматичном финишу, донео Вилфан), Аустралија 105-101 (Вилфан 28, Жижић 22).

Систем такмичења био је такав да су на крају финалне групе прва и друга репрезентација играле за злато и титулу а наредне две за бронзу. Ривал у супер-финалу поново је био Совјетски Савез . Наш тим је до борбе за злато стигао са седам „стотки" на 10 утакмица, дао је 1.033 поена укупно, 103,3 по мечу. Какав тим, какво незаборавно време...

Зна се да теорија каже да је истог (квалитетног) ривала тешко два пута победити на истом такмичењу, али нашем тиму је, после велике борбе, то успело. Пред меч за злато било је проблема са повредом леђа Мирзе Делибашића, али је уз помоћ неких источњачких вештина оспособљен за утакмицу.

Тог 14.окробра 1978. актери су били:

Југославија - СССР 82-81 (73-73, 41-41)

Дворана: Аранета Колисеум. Судије: Дон Клајн (Канада) и Рон Омори (САД). Гледалаца: 32.000.

Југославија: Вилфан 6, Кићановић 17 (1-2), Жижић 6 (2-3), Кнего, Јерков 4 (2-3), Скроче, Славнић 4, Ћосић 6 (2-2), Радовановић 10 (6-6), Крстуловић, Далипагић 21 (3-4), Делибашић 8 (2-2).

СССР: Јерјомин 11 (3-4), Болошев, Лопатов 8 (2-2), Жармухамедов 6, Саљников 12 (2-2), Једешко 4 (2-2), С. Белов 12, Ткаченко 14 (4-6), Мишкин 10 (2-2), Јовајша 2 (2-3), Белостењи 2, Жигили.

Као што се из резултата види, утакмица је решена у продужетку. Било је драматично, изједначено, али са срећним крајем за наш тим. Легендарна је анегдота по којој је Мока Славнић у неком тајм-ауту пред сам крај нудио Мирзи Делибашићу опкладу у 100 долара да неће погодити оба слободна бацања. Мирза је прихватио и рекао Моки да је управо изгубио 100 долара, а овај је после објаснио да је само хтео да охрабри друга, дао би и много више да Мирза погоди оба бацања.

Занимљив детаљ: била је то 11. узастопна победа Југославије над СССР од 1974. године. Побеђивали смо Совјете на званичним турнирима и у пријатељским утакмицама. Мирко Новосел је остварио 6-0 против Владимира Кондрашина, а Аца Николић 5-0 против пуковника Александра Гомељског.

Дражен Далипагић се из Маниле вратио као најбољи играч и најбољи стрелац. Од новинара је добио 174 поена, само седам више од Драгана Кићановића. Заједно су били светски тандем, машина за давање кошева. Трећи Бразилац Де Соуза добио је само 48 поена, а четврти, његов земљак Оскар Шмит - 40. Пети је био Владимир Ткаченко (СССР) са 30 поена.

Праја је био и најбољи стрелац, дао је 202 поена (22,4). Кићановић је дао 162, Раша Радовановић 123 а врло запажен био је Петер Вилфан са 87 поена. Славнић је дао 74, Делибашић 73, капитен Ћосић 63, Крстуловић 61, Скроче 60, Јерков 57, Жижић 40 и Кнего 31. Тим је био на врхунцу моћи, најстарији Ћосић имао је 30 година.

Победа и друга титула првака света дочекани су у земљи са много радости јер су Совјети имали одличан тим, жељан реванша за 10 претходних узастопних пораза. Страховало се и због неписаног правила да се исти ривал два пута тешко добија на истом турниру, али Југославија је тих година била најбоља екипа на свету ван НБА професионалаца, који још увек нису играли за селекцију САД.

Председник Тито послао је телеграм из Херцег Новог истичући да је и овај успех, као и толики други „изборен великим залагањем и пожртвовањем бранећи боје социјалистичке Југославије".

Слика са победничког постоља на којој Крешо Ћосић у средини, Сергеј Белов десно од њега и Бразилац Рубенс Гарсија на позицији број три држе велике трофеје обишла је свет. „Златна" генерација ставила је тачку на своју доминацију две године касније освајањем златне медаље и на Олимпијским играма у Москви.

Али, то је нека друга, једнако лепа прича...