Наша прва медаља

Играло се у Рију, али није требало... Фиба је Светско првенство планирала за децембар 1962. у Манили, на Филипинима чија је влада гарантовала несметани долазак свих учесника. Међутим, појавио се исти проблем као у Чилеу 1959. године - Формоза.

Совјетски Савез и Бугарска, квалификоване за Мундијал, нису признавале ову државу, самоотцепљену од Кине, и најавиле да неће путовати на Филипине јер је било најављено учешће Формозе. Филипнска влада је одговорила да ионако неће дати визе "комунистичким земљама".

Вилијам Џонс, генерални секретар Фибе, сазвао је Централни биро и енергично одлучио да се Филипинима одузме отрганизација и пребаци у Бразил за мај 1963. Екипи Филипина било је забрањено учешће на наредна два првенства света, а одређена је и новчана казна од 2.000 долара. За сваки случај, Формоза није била позвана у Бразил који је имао само шест месеци да организује првенство.

По три учесника су била са шампионата Јужне Америке (Перу, Уругвај, Аргентина), плус домаћин Бразил, и Европе (СССР, Југославија и Француска која је бла четврта на ЕП 1961. али је заменила трећепласирану Бугарску која после одбијања да иде у Манилу није била позвана у Бразил).

Остале земље биле су представници зона Фибе. Америку су представљали Канада, Мексико и Порторико, плус САД као бранилац титуле, Азију Јапан, а из Европе је била позвана Италија. Африка још није имала представника. Играло се у Бело Хоризонтеу, Куртиби и Сао Паулу, утешна група за пласман од 8. до 13. места у Петрополису, а завршни турнир седам најбољих, по две прве селекције из група и Бразил, у Рију.

Југославија је у групи победила Перу (84-67), Јапан (95-63) и Порторико (83-78). У финалној групи програм је ишао овако: Југославија-САД 75-73 (Звонко Петричевић 18, Јосип Ђерђа 15, Иво Данеу 14, Радивој Кораћ 13...), Порторико 73-57 (Данеу 20, Кораћ 16, Петричевић 11), Италија 85-74 (Данеу 20, Ђурић 16, Ковачић 15).

Уследио је пораз од Бразила 71-90 (Ђурић 20, Кораћ 12, Николић 11), па победа над Француском 99-63 (Кораћ 24, Данеу 20, Ковачић 14) и за крај велика победа, прва на званичним такмичењима, против СССР.

Тог 25. маја 1963. пред 20.000 гледалаца у дворани "Мараканазињо" поред чувеног фудбалског стадиона блистао је Немања Ђурић, аутор 32 поена. Петричевић је дао 13, Ковачић 10, Кораћ шест, Ђерђа пет, Николић три.

Том победом била је осигурана сребрна медаља. У земљи је завладала еуфорија, кошаркаши су постали спортски јунаци. Американци нису играли са најбољим тимом, али победа над САД, као и над СССР, ма са којиом екипом они играли, увек је имала посебну тежину.

Бразил је у одлучујућој утакмици победио СССР 90-79, Виктор Миршаусвка је дао 27 поена, Вламир Маркес 20, Амаури Пасос 16, Де Соуза 14. Сјајна партија Александра Петрова (32 поена) није била довољна да СССР постане првак света. Бразилски селектор Ренан Соарес "Канела" био је искључен у полувремену јер је покушао да нападне уругвајског судију Санчеса Паниљу, али је водио меч тако што је у другом полувремену седео иза клупе и давао инструкције помоћницима.

Први стрелац турнира био је Рикардо Дуарте (Перу), један из "династије" Дуарте (четири брата су играла у селекцији) са просеком 23,1. Наш Радивој Кораћ био је седми са 16,4 поена.

У најбољу петорку увршћени су Пасос и Маркес (обојица Бразил), Дон Коџис (САД), Максим Дориго (Француска) и Александар Петров (СССР). Вламир Маркес је био МВП првенства.