Поглед са Берлинског ТВ торња

Мислио сам да ћу стићи да се попнем пре тренинга српског тима у понедељак, али то сам ипак урадио касније због великих преподневних редова. Предњачили су, наравно, Азијци.

Куповина карата се несхватљиво одужила зато што једна девојка ради три посла – продаје карте, даје информације и усмерава људе. Помало чудна одлука руководства ове атракције, коју годишње посети 1,2 милиона посетилаца.

Задовољство пењања на 203 метра коштаће вас 13 евра. Као новинару вам следује "Премијум лајн", односно избегавање чекања у реду за лифт, што може да потраје.

Након безбедносне провере сличне оној на аеродромима, улази се у лифт који вози до крова Берлина брзином од шест метара у секунди.

Током те брзе и угодне вожње, господин који спроводи посетиоце открива генералије торња – отворен је 2. октобра 1969. године, на двадесетогодишњицу оснивања ДДР-а. Висок је 368 метара и када је грађен имао је за циљ да буде показатељ моћи социјалистичког друштва.

Стигавши на део предвиђен за панорамско разгледање правим круг, а затим убацујем кованицу од једног евра како би дурбином "снимио" Рајхстаг и реку Шпреју.

Поглед заиста спектакуларан. Застаје дах, што би се рекло. Цео Берлин – који је све само не мали – на длану. И на тлу све изгледа као "под конац", а одозго је тај утисак још јачи, импресивнији.

Након сликања и прављења видео-записа, седам за шанк у бару. Поново наручујем пиво "берлинер киндл", које је овога пута два пута скупље него на земљи – четири евра. Али, колико пута у животу ћете имати прилику да га попијете на висини од 203 метра?

Признаћете, не много...