Берлин, ватрено крштење

Поздрав, јављам се први пут из Берлина, где већ данас почиње Евробаскет 2015, бар што се тиче тимова из групе Б, међу којима је и Србија.

Биће ми ово прво Европско првенство кој ћу пратити уживо, и са којег ћу извештавати. "Ватрено крштење", што би се рекло...

Овај шампионат се одржава тачно 20 године од чувеног турнира у Атини, који је био први који сам свесно пратио на ТВ-у и кога се сећам. Управо због тог великог тријумфа и освојеног злата Салета, Бодироге, Ребраче и осталих легенди, брат и ја тражили смо од оца да нас "упише на баскет".

Током десетогодишњег активног бављења кошарком, као и сви клинци маштао сам да као играч у дресу са државним грбом одем на ЕП. Испред зграде и у сали имитирао актуелне репрезентативце, и надао се да ћу их једног дана баш ја одменити и заслужити позив селектора.

И ево, 20 година касније одох на своје прво континентално првенство, али као новинар. Да будем искрен, не жалим се, иако је улога другачија од оне о којој сам маштао. Али, и то је успех. Велики.

Током трајања овог великог и чини ми се никад јачег турнира трудићу се да стигнем на што више места и догађаја, и да вам фотографијама и видео снимцима дочарам атмосферу на и око првенства. Сигурно неће бити идеално и без грешака, али трудићу се максимално и што би фудбалери рекли - даћу 100% својих могућности.

Кад авион касни, пртљаг стиже сутра

Није почело баш најбоље. Авион "Ер Србије" за Цирих каснио је 40 минута, па једва стигох за онај који лети у Берлин. Ја јесам, али пртљаг није.

Тако сам заједно са још двадестак сународника, који су дошли у Берлин на ЕП, али и на Сајам беле технике, остао без личних ствари, што је проузроковало необјашњиво дуго чекање и пријављивање "нестанка" на Тегел аеродрому. И када се све завршило негде око 1 после поноћи, сви аутобуси су већ били отишли. Морам у такси.

Вози ме чудан, али ипак занимљив таксиста. Родом из Франфурта, у Берлину је од 1981. године. Хипик, становник је западног дела града, и то са великим поносом истиче. 

Питах га да ли прати спорт, а он рече да нема времена за то јер вози свој "мерцедес" сваке ноћи, седам дана недељно. 

Више је причао о политици и стању у друштву, и томе како је Берлин из његове младости нестао. Каже да је град изгубио душу од када поново постао главни град, јер га преплављују политичари и финансијски моћници. Њему који ради ноћу а спава дању, уз стални раст цена живота то ни мало не прија.

Коначно стижем у хотел који се налази у, таксисти мрском, источном делу града. Плаћам услугу и поздрављамо се. Пожелео ми је леп провод и успех моје Србије на Европском првенству. Каже да зна пуно Срба - из његовог Франкфурта на Мајни...

Касно је већ, а треба рано устати. Субота је важан дан. Играју Србија и Шпанија!

До читања.

П.С.
Ово је прво и последње јављање које ћу неком посветити. Посвећујем га свом недавно преминулом оцу, који нажалост није доживео да ово чита а сигуран сам да би био поносан.