Србија има бекове, али нема контрапресинг

Систем игре селектора Драгана Стојковића усмерен је ка офанзивном стилу, што је видљиво из формација које користи, попут 3-4-3 или 3-5-2. У овим формацијама, бекови нису традиционални дефанзивни играчи већ играју улоге крилних бекова (wingback) који се активно укључују у напад.

То често подразумева висок пресинг и брзу транзицију, што може бити врло ефикасно у нападу, али понекад може оставити дефанзивне рупе, посебно на крилима, као у ситуацији код примљеног гола од Енглеске. С тим у вези, недостатак класичних бекова je изазов у одбрани, најчешће против екипа које имају брзе и технички потковане играче.

Међутим, Стојковић је уверен да офанзивни стил игре доноси више користи него недостатака. Разумљиво, јер фокус на нападачки фудбал је прилика и да се искористе потенцијали играча попут Александра Митровића и Душана Влаховића.

Наратив да репрезентацији Србије "фале бекови" није у потпнуности тачан. Недостају класични дефанзивни бекови. Али део Стојковићеве офанзивне стратегије је донео такмичење на Мундијалу, Европском првенству и нимало лакој А дивизији у Лиге нација.

Пикси у вртлогу еволуције фудбала

Фудбал се непрестано развија, прилагођава се новим тактичким иновацијама. Један од најважнијих аспеката ове еволуције је прелазак са традиционалних позиција на улоге које играчи преузимају на терену. Улога бекова у репрезентацији Србије савршен је пример ове промене. Филип Костић, Филип Младеновић, Андрија Живковић и понекад Страхиња Павловић играју бекове.

Ови фудбалери су направили или праве минималне промене у односу на примера ради Трента Александера Арнолда, изворно десни бек, који је против Србије играо дефанзивног везног.

У прошлости, фудбалске формације биле су строго дефинисане, а играчи су имали јасне и непроменљиве позиције. Бекови су, на пример, углавном били на дефанзивним задацима - ограничени на чување својих зона и спречавање противничких напада. Међутим, модерни фудбал захтева од играча много већу флексибилност. Фудбалери не играју само позиције; они играју улоге које су динамичне и прилагодљиве, у складу са тактичким потребама тима на којима могу да дају најбоље перформансе.

Репрезентација Србије, под вођством Пиксија, прихватила је ову модерну филозофију. Бековске позиције на терену су прилагођене офанзивном стилу игре. У Стојковићевим формацијама, бекови или боље речено крилни бекови нису ту само да бране, већ и да активно учествују у нападу, стварајући шансе и подржавајући везни ред у дефанзиви.

Развој фудбала од класичних позиција ка улогама на терену омогућио је већу флексибилност и тактичку сложеност. Репрезентација Србије на моменте приказује како се модерни фудбал игра с нагласком на напад, где бекови имају кључну улогу у офанзиви. Међутим, недостатак тактичке припремљености Костића и Павловића коштао је Србију примљеног гола против Енглеске. Ефикасност бекова је двоструко оштроуман фактор.

Иако постоје изазови и ризици, овај приступ доноси динамичност и узбудљивост у игри. Да би се постигао оптималан резултат, неопходно је пронаћи прави баланс између офанзивних амбиција и дефанзивне стабилности.

Где је проблем?

Поставља се питање: ако би Србија играла са класичним бековима, то би значило да би неко из везног реда или напада морао бити жртвован, јер би било потребно прилагођавање тактике и игре формацији са четири играча у задњој линији. Имплементација класичних бекова би захтевала промену система игре.

Дефанзива би довела до потребе за већим бројем резервних бекова, што би заузврат могло значити мање простора за везне играче или нападаче у тиму. Ова дилема одражава шири проблем балансирања између дефанзивних и офанзивних аспеката игре.

Репрезентација Србије се ослања на фудбалере који нису најквалитетнији на својим позицијама, а нису ни довољно компетентни како би се прилагодили специфичном систему игре, односно како би испунили задатке које им улога доноси. Стога, иако Србија на терену има бекове, њихова ефикасност у тиму зависи од способности да се ускладе са стратегијом тима.

Пикси мора да се претвори у Гвардиолу

Пеп Гвардиола је једном приликом изјавио како је дефанзивна игра камен темељац свих победа. Не чуди, јер у модерном фудбалу играчи из задње линије диригују кретњу везних, а последично и нападача. Екипе које је до сада Гвардиола тренирао, практиковале су контрапресинг како би разбиле противничке нападе и започеле свој. У том контексту, Србији ће у циљу пласмана у наредни део турнира бити потребан адекватан контрапресинг.

Шта је контрапресинг?

Постоје различита тумачења и исто тако практиковања у овом стилу игре, те се разликује примера ради стил Јиргена Клопа и Ралфа Рагника од Гвардиолиног. Но, оно што је уопштено најважнија одлика јесте високи пресинг целог тима када неко од играча у нападу изгуби лопту.

Гвардиолино правило шест секунди односи се на трансформацију играча из напада у одбрану, али агресивну, ону у којој ће свим играчима фокус бити исти, напад на лопту коју треба вратити у свој посед, готово по сваку цену. То значи да играчи морају бити апсолутно свесни околности у којима се налазе, морају приказати висок интензитет игре током целог меча и препознати кретњу ривала.

И, да ли сада Србији фале бекови или је само ухватила корак с временом, играјући фудбал где се позиције не бирају, већ се стварају? За играча улоге потребан је играч, а не бек.