Навијачи Србије од "Дајте Бразил да се играмо" до "Кад је први лет за Београд"
Последња цигарета бачена на песак у бурету поред стадиона ”974” у Дохи још се није људски ни угасила, а српски навијачи су већ јурили ка аеродрому не би ли стигли на авионе за повратак кући.
За две недеље прошли су пут од "Дајте Бразил да се играмо" на спектакуларном стадиону "Лусаил" до "Помози Боже" у последњем, одлучујућем мечу против Швајцарске.
За разлику од фудбалера, навијачи, који су две недеље бодрили играче српске репрезентације, прошли су групну фазу такмичења у озбиљној конкуренцији афричких и јужноамеричких нација, чије су присталице у Доху дошле "наоружане" бубњевима, трубама и свакојаким другим пребучним навијачким реквизитима.
И, наравно, Јапанаца који током досадашњих 270 минута фудбала које је одиграла њихова репрезентација, нису престали да подижу свој тим. Истовремено, све светске симпатије покупили су скупљајући ђубре које су присталице ривалских тимова остављали по трибинама после утакмица.
За њима, додуше махом по улицама и после утакмица, нису ни мало заостајале ни присталице арапских земаља, нетом и накратко уједињених око фудбалских успеха репрезентација, који су трубљењем у ритму навијачких песама терали пешаке на тротоаре.
Српски навијачи су у Дохи дебитовали песмом "Дајте Бразил да се играмо", коју су певали на путу ка стадиону Лусаил, где се до краја меча скупило више од 98.000 људи, додуше, махом у жутим дресовима.
Бројчану инфериорност надоместили су ентузијазмом, па су се добрим делом утакмице чули гласније од много, много бројнијих Бразилаца. На терену, репрезентација је пружила много слабију партију од навијача који су покушали да их мотивишу, па је Србија меч изгубила резултатом 2-0.
Експедиција се, затим преселила на једнако спектакуларан стадион Ел Џануб, где су се суочили са присталицама Камеруна. Организатори су после гола Александра Митровића пустили велики хит "Freed From Desire", који у верзији коју су спевали навијачи Фулама гласи "Mitro's on fire, your defense is terrified, because Mitro's on fire".
Захваљујући српским навијачима, стадион у Дохи, на тренутак заличио је на Фуламов Крејтон котиџ, док су гласови у зелено одевених навијача и "ђомбе" врачева тек повремено су разбијали хук који је долазио са српске стране трибине.
На крају, после кише голова, репрезентација Србије је у мечу против Камеруна освојила једини бод на Светском првенству. Навијачи оба тима, заједно, потрпали су се у вагоне подземне железнице чекајући последње коло у којем су се надали чудима - Срби победи своје репрезентације и Бразила, а Камерунци победи Срба и првој победи неке афричке репрезентације над Бразилом на светским првенствима.
За "ђомбе" врачеве постоји прича да могу да утичу на силе у телу особа - испељујуће или супротно томе. Српски навијачи су се надали овој првој варијанти.
Последња шанса за радост српских навијача била је утакмица против Швајцарске, која се играла унутар 974 контејнера, вешто послаганих око терена.
Повици "Србија, Србија" мешали су се са звоњавом коју су производили у краве маскирани навијачи Швајцарске, док су прилазили стадиону и утакмици која је била кључна за оба тима.
После много нервозе и ватромета голова, Швајцарци су победили 3-2, а српски навијачи су се песмом, на неко време, опростили од тима Драгана Стојковића и брзином муње нестали са стадиона, журећи на авионе.
Камерунци су, пак, добили део онога што су очекивали - победили су Бразил 1-0 и постали прва афричка репрезентација којој је то пошло за руком. Довољно за славље, али премало за опстанак на Светском првенству. У метроу из Дохе су их узвицима "Камерун напоље", испратили свуда присутни Алжирци, чији се тим није ни пласирао на Мундијал.
Американци, када говоре о спорту, обичавају да кажу да "некада победиш, некада изгубиш, а повремено пада киша". Репрезентација Србије, на Светском првенству није победила, а у Дохи ни једном није падала киша.
Коментари