Neobični svet japanskih animir-dama i džentlmena

Smatra se da u Japanu preko 250.000 žena radi u ugostiteljskim objektima koji kasno uveče i noću serviraju piće i jelo i pritom nude muškarcima provod u prisustvu plaćenih animir dama.

Besprekorno doterane žene u tim pabovima, barovima i noćnim klubovima, od kojih su najpoznatiji i najluksuzniji oni u kvartu Ginza u Tokiju, nastoje da kroz razgovor, uz piće, laki obrok i po koju pesmu otpevanu uz pomoć karaoke mašina, ublaže umor i podignu raspoloženje svojim muškim mušterijama.

Te hostese tako širom zemlje nude uslugu koja bi se mogla okarakterisati kao moderna, uprošćena (ili pučka) varijanta zabave koje su višim slojevima društva vekovima pružale sada već vrlo retke gejše – prefinjene animir-dame u kimonima, koje prolaze temeljnu obuku u služenju za stolom, tradicionalnoj etikeciji i umetničkim veštinama, te su vične drevnom plesu, sviranju i pesmi, čajnoj ceremoniji, ikebani i kaligrafiji.

Cena provoda sa „modernim gejšama“

Posetioci noćnih klubova sa tim gejšama današnjice, od koji su poslednjih par decenija bar trećina strankinje, plaćaju za vreme koje one provedu za njihovim stolom ćaskajući, pevajući, služeći im piće i hranu i paleći im cigarete.

Cena za tu uslugu se obično kreće između 30 i 80 evra po satu, u zavisnosti od lokacije, kvaliteta enterijera i, naravno, toga koliko strogo su probrane žene, odnosno da li su sve dame mlade i neudate ili nisu, da li su potpuno posvećene tom poslu ili ga obavljaju uporedo sa nekim drugim honorarnim poslom ili studijama. Veliki uticaj na cenu ima to da li su hostese Japanke ili nisu, budući da domaće žene imaju više nadnice od strankinja.

To je u ovom slučaju uglavnom i opravdano, jer je japanski njihov maternji jezik, pa zahvaljujući tome i činjenici da su odrasle u istom kulturnom miljeu kao i njihovi klijenti, mogu da bolje vode konverzaciju na više zajedničkih tema i tako bolje zabave goste.

Mušterija dodatno plaća desetak ili dvadesetak evra po satu da njegova miljenica, koju je izabrao između desetak devojaka koliko ih obično ima u klubu, za sve vreme njegovog boravka ostane uz njega, odnosno da ne bude poslata da služi nečiji tuđi sto. Posetilac je, takođe, mada to nije strogo propisano, obavezan i da izabranici plati jedno ili više pića jer to nalaže dobra etikecija, a u slučaju da se nije odlučio za jednu određenu hostesu, može i da se nađe u situaciji da mora da časti više različitih žena koje se na smenu upućuju za njegov sto.

Unutar japanskog „kabare kluba“

Ti ugostiteljski objekti, poznati pod nazivom „kabare klubovi“, ali i „hostes barovi“ i „pabovi sa ženama“, obično sadrže malu binu sa mikrofonima gde se pored uobičajenog zajedničkog pevanja sa gostima, povremeno održavaju organizovani solo nastupi hostesa, plesne i komične tačke. To se čini da bi se upotpunio ugođaj posetilaca, ali i ostavio utisak da je reč o mestima za legalni provod, a ne leglima prostitucije, jer tu deluju poluprofesionalne estradne umetnice.

I zaista, mada posetioci, naročito oni u pijanom stanju, ponekad mogu sebi da dozvole da na kratko dodirnu telo animir-dame, a pojedini plesni nastupi umeju da se završe stidljivim uklanjanjem grudnjaka na par trenutaka, u najvećem broju japanskih kabare klubova muška klijentela se ponaša pristojno, ne postoji eksplicitni erotski sadržaj i ne dolazi do sklapanja seksualnih aranžmana.

Štaviše, dosta sredovečnih i starijih japanskih biznismena i kancelarijskih radnika se, izgleda, odnosi patronski prema kabare devojkama, odnosno, poklanja im parfeme, torbe i odeću i daruje novac, ne zahtevajući protivuslugu koja bi bila van uobičajenog služenja pića, strpljivog razgovora ili zajedničkog odlaska u restoran tokom dana. Zato je rad u običnim, legalnim kabare klubovima čak i popularan među mladim i zrelim ženama, a u njima je ponekad moguće videti žene i među posetiocima – to su kancelarijske radnice koje u odelima prate svoje, brojnije, muške kolege na piće posle posla.

Kabare klubovi ili hostes barovi, dakle, nisu prosto mesta gde muškarci tragaju za lepo sređenim, zgodnim ženama da bi se relaksirali, uzbudili, našli objekat za svoje seksualne maštarije ili pokušali da prevare svoju partnerku. Oni često služe kao pribežište muškarcima koji zbog karaktera svog posla u svakodnevnom životu nemaju dovoljno prilike da se sretnu sa suprotnim polom i kao utočište za umorne i razočarane osobe koji se zbog razdora u braku ne raduju povratku kući po okončanju radnih dužnosti. Japanci, znači, često u njih idu prosto da bi sa nekim porazgovarali, da bi se izjadali, našli utehu, malo maštali ili pobegli od brige i dosadne svakodnevice.

Mogućnost za romantičnu vezu, međutim, ipak postoji jer mušterije imaju i opciju da za otprilike 130 evra kupe tri sata vremena svoje omiljene hostese u paketu, pri čemu dva časa mogu biti iskorišćena za zajednički izlazak na večeru ili u kupovinu, ali treći mora biti proveden u samom baru ili klubu. Mnogi muškarci u tim izlascima vide priliku da nakon izvesnog perioda udvaranja unutar prostorija samog kluba, ubede dotičnu damu da prestane da ih tretira kao klijenta i počne da se sa njima zabavlja i u privatnom životu.

Da li će odnos prestati da bude platonski, dakle, na kraju zavisi od volje same hostese.

Koketiranje sa prostitucijom

Ipak, spektar kabare klubova je širok, pa postoje i oni u kojima, na površini, devojke prosto služe piće i vode običnu, svakodnevnu konverzaciju sve dok se ne uvere da mušterije pred njima nisu pripadnici reda i zakona. One tada usmere razgovor na intimne teme i gostu ponude da za određeni dodatni iznos u drugoj, tajnovitoj sobi bez prozora, samo za njega odigraju erotski ples, ili mu pruže neku vrstu voajerskog zadovoljstva, odnosno omoguće da ih kroz špijunku posmatra nage.

Na samom kraju tog spektra, na polu suprotnom od onog koji zauzimaju obični kabare klubovi gde mušterije prosto uživaju u razgovoru i pesmi ili se trude da se udvore nekoj lepotici, nalaze se objekti koji predstavljaju plašt za javnu kuću.

U skladu sa tim postoje i razlike u tipu, mentalnom sklopu i karakteru vlasnika. Mada ima i klubova koje finansiraju legitimne firme sa estrade ili iz ugostiteljskog sektora, vlasnici su često pripadnici kriminalnih sindikata, mafijaši od kojih se neki otvoreno i intenzivno bave rukovođenjem prostitucijom, a neki stoje jednom nogom u svetu kriminala, a drugom u zoni legalnog biznisa. Ovim drugima legalni kabare klub služi kao dodatni izvor prihoda ili ispostava za pranje novca.

Među vlasnicima „ženskih pabova“ ima i ljudi koji su nakon dugogodišnjeg poštenog rada u firmi odlučili da se otisnu u privatno preduzetništvo da bi se izbavili iz podređenog položaja na poslu, iskobeljali iz zamršenih međuljudskih odnosa u kompaniji ili, prosto, umakli od monotonije na radnom mestu.

Bez obzira na profil samog vlasnika, najčešće muškarca, tim klubovima gotovo uvek direktno rukovode njihove supruge ili saradnice od poverenja, koje radnice i mušterije s poštovanjem nazivaju „mama-san“.

Među animir-damama puno strankinja

Među mnoštvom strankinja koje takođe rade u tim ugostiteljskim objektima koji teše dušu i golicaju maštu japanskih muškaraca danas su naročito brojne Kineskinje, Brazilke, Filipinke, Ruskinje i Rumunke.

U prošlosti ubedljivo najzastupljenije su bile siromašne Filipinke, od kojih su se mnoge i udale i ostale da žive u Japanu. Njih oko 100.000 služilo je japanske goste sve dok pre desetak godina japanska vlada nije popustila pod pritiskom američkih grupa za zaštitu ljudskih prava i administracije u Vašingtonu, te prestala da im izdaje kratkoročne vize kategorije „zabavljač“.

Ovaj primer govori o zanimljivoj kulturnoj razlici između Japana i SAD u gledanju na međupolne odnose i društveni položaj žene. Naime, dok se u Japanu na rad tih žena gledalo kao na relativno prihvatljivu modernu formu zabave koja postoji već vekovima i koja se, ako se sprovodi u skladu sa propisima, ne smatra prostitucijom, Amerikanci su masovni uvoz mladih devojaka za pabove shvatili kao trgovinu ljudima i eksploataciju žena, pogotovo što su one često bile držane grupno u vrlo skučenim prostorijama i nisu imale potpunu slobodu kretanja van posla.

Vakuum koji je nastao zaustavljanjem dotoka mladih Filipinki sada sve više popunjavaju kineske studentkinje i nelegalne imigrantkinje.

Svoje vreme, pažnju i šarm prodaju i muškarci

Te institucije u sivoj zoni između zakonitog i nezakonitog, pristojnog i nepristojnog, vremenom su evoluirale, paralelno sa emancipacijom žena i u skladu sa tržišnom potražnjom, pa je poslednjih nekoliko decenija sve više i „muških pabova", gde funkciju animiranja gostiju vrše mladići i gde posetioci nisu homoseksualci već žene.

Prvi muški pabovi u prestonici Tokiju pojavili su se još šezdesetih godina i sada ih ima nekoliko stotina, od čega je većina skoncentrisana u kvartu Kabukićo, koji je poznat i po prostituciji.

U prošlosti zbog visoke cene satnice i pića regularna poseta muškim kabareima bila je privilegija bogatih naslednica, nezaposlenih supruga imućnih muškaraca i neudatih žena sa visokim primanjima. Sada, međutim, čvršća kontrola od strane policije, koja je sprečila incidente poput prevara u naplati računa i pojeftinjenja pružaju priliku i studentkinjama koje su usamljene ili žele mogućnost da izaberu idealnog partnera između više doteranih i uslužnih mladića da redovnije uživaju u prijatnom društvu pažljivih pripadnika suprotnog pola.

U neko prošlo doba, u takvim ugostiteljskim objektima radili su muževni ljudi čvrstih crta lica, bujne tamne kose i oštrog pogleda – tip koji smo navikli da gledamo u glavnim ulogama u starim filmovima o samurajima. Međutim, u poslednjih petnaestak godina među Japankama su u modi nežni, krhki muškarci dečjeg lica, koji se farbaju, šminkaju i depiliraju i za koje neke od njih same otvoreno kažu da su pre srednji nego muški pol.

Za te devojke radnici u muškim kabare klubovima često nisu prosto fizički privlačni pojedinci koji treba da im poprave raspoloženje, zabave ih i daju im niti za snove, već neka vrsta lako pristipačnih zvezdi, jer se njihovi portreti mogu videti na sajtovima i velikim posterima na ulicama, a sa njima se, za razliku od slavnih glumaca i vrhunskih sportista, lako može stupiti u kontakt.

I prihvaćeni i odbačeni

Slično ambivalentnom karakteru kabare klubova, i animir-dame i džentlmeni u Japanu imaju složenu, dvoznačnu reputaciju: prati ih glas da su privlačni i poželjni, ali i da su prevrtljivi i promiskuitetni.

Neki im zavide na poslu koji im omogućava da pristojno zarade i pri tom stalno sreću mnogo pripadnika suprotnog pola koji žele njihovu pažnju, a neki ih žale i preziru kao ljude koji se prostituišu i moraju da trpe udvaranje prostih, pijanih i starih.

Jedno je sigurno – animir-dame i džentlmeni, u većoj ili manjoj meri su prisutni, locirani bliže ili dalje od periferije društva, zauvek će postojati, jer će lepota, šarm i seksepil, bez obzira na to kako budu definisani, uvek biti traženi, a usamljenost i želja za uzbuđenjem nikada neće biti iskorenjeni.