Етна, поглед с врха

"Sua Maestà", њено величанство Етна, поново бљује ватру. Две недеље после мог малог подухвата и успона на сам њен врх - око 3300 метара.

Мирис сумпора који вас запахњује, не да вам да дишете и нагони на кашаљ, испарења која вас штипају за очи и терају сузе, ветар који вас сваке секунде избацује из равнотеже и покушава да баци на оштре вулканске стене, нешто су што је тешко описати,  мора се доживети. 

Двапут сам пала силазећи с врха. Да није због мене „прорадила" опет?

Катанију и оближња места у подножју засипају ових дана тоне сиве вулканске прашине и пепела, исте оне која ми је пунила ноздрве, плућа, уши, мрсила косу.

На путу ка врху небројено пута сам се запитала да ли ми је било уопште паметно упуштање у ту авантуру.

Смештена на источној обали највећег острва Медитерана, Етна, или како је Сицилијанци зову, Мунчибеду, највећи је и највиши живи вулкан Европе и један од три активна вулкана у Италији, уз оближњи Стромболи и Везув поред Напуља.

Уједно је и један од најактивнијих вулкана у свету, јер је „живахна" готово непрестано. То сам могла да приметим и сама, пошто сам једва могла у рукама да држим каменчић, који сам покупила за успомену успут, колико је био врео.

Ерупције Етне нису изазивале много жртава у прошлости, званично је побројано 77, јер је лава релативно спора, па је становништво успевало на време да се евакуише, али јесу наносиле велику материјалну штету.  Највећа ерупција, 1669. године, Катанију је такорећи сравнила са земљом, поготово што је после само двадесетак година, уследио и разорни земљотрес, најкатастрофалнији у историји на том подручју. Од 20.000 тадашњих становника,  преживело је мање од трећине,  само шест хиљада. Од зграда у граду није остало готово ништа, осим Норманске палате, па је зато Катанија позната као бисер барока, јер готово сва значајнија здања потичу из тог периода. 

Када сам тог понедељка рано ујутро, последњег дана боравка на Сицилији, јер сам касно увече имала лет, кренула на аутобус до Етне, нисам имала појма шта ме тачно чека. Намера ми је била да се из подножја попнем жичаром и после одатле прошетам сама или видим какве су ми опције, али ме је моја симпатична случајна сапутница, Московљанка Ксенија, наговорила да заједнички инвестирамо у "once in a lifetime " подухват. 

Нисам желела унапред организоване излете из Катаније или Таормине, што је био добар потез, јер се испоставило да већина доводи само до подножја успињаче. Из Катаније постоји та редовна линија, која вози до подножја Етне, али је углавном само један аутобус око осам сати ујутро, а у пуној сезони постоји и други полазак око једанаест,  на који слободно заборавите уколико вам је намера да се попнете до главног кратера, јер нећете имати времена.

Прави трекинг до самог врха могућ је само са искусним водичем, после вожње жичаром до висине од две и по хиљаде метара, чија је цена 35 евра, и успона додатних пар стотина метара великим џиповима, докле је могуће прићи. Уколико се одлучите да кренете сами, успут ћете додатно бити засипани прашинчином коју подижу та моћна возила с погоном на четири точка, док превозе путнике.

Организовани трекинг, који вам промотери нуде већ у аутобусу, за 120 евра, па навише, укључује жичару, џип, опрему за пењање и водиче.

Не препоручујем да се упуштате у успон у сопственим патикама или планинарским ципелама, упропастићете их и испрљати на оштрим стенама и прашини. Узмите све што вам понуде: од обавезне кациге, ципела, дебелих доколеница, јакне, ранца и планинарских штапова. Руку на срце, ово последње ми је више сметало него користило. На нестабилном шиљатом камењу тешко је пронаћи ослонац за штапове, па ми их је ветар, закачене за зглобове, само млатио лево-десно и додатно ме избацивао из равнотеже. 

Добро је понети мараму да вам што мање прашине уђе у нос и уста, те планинарске или скијашке наочаре за сунце.

И наравно, прво потписујете изјаву да се пењете на сопствену одговорност.

Сурови пејзаж вулканског стења, без икаквог заклона или хлада, чека вас све до врха. Сам успон није много стрм и физички захтеван, али је константан, а бодљикаво камење вам на многим местима измиче под ногама и проклизава. Убрзаном пулсу и појачаном дисању можда доприноси и мало разређенији ваздух на висини. Уз сав тај ветар који шиба и обасипа ме прашином, због које морам да чкиљим кроз сузе, на моменте ми се чинило да ће срце да ми искочи из груди. 

Сатисфакцију када коначно стигнете на врх ометаће вам сумпорна испарења која штипају за грло, пара и измаглица која вам ремети поглед и кадар, али и опет ти удари ветра,  због којих се нећете баш излагати ризику да прилазите преблизу ивици ради боље фотографије.  

Ксенија и ја смо једна другој биле и сниматељи и фотографи, а они који су нас заједно сликали били су убеђени да се знамо сто година, а не свега неколико сати, ни не слутећи да би по годинама могла ћерка да ми буде.

Колико год да ми је успон био тежак, од силаска сам страховала много више. С правом. Јер силазило се делимично другим, стрмијим прашњавим путем. Водич Паоло, видећи да се у томе баш не сналазим, држећи ме под руку, показивао ми је технику како да се спустим безбедно, ходајући право и ослањајући се само на пете. Успут ме је заговарао питањима где сам све студирала италијански, да што мање размишљам о страху од пада. Добила сам и надимак Тinuzzа, типични сицилијански деминутив. Ја сам се у глави само питала хоћемо ли више стићи до дна падине. А и моја колена су се искрено томе надала.

Ту смо се сви изували и истресали песак и камење из препуних ципела, а ветар нам их је после поново бацао у лице. Ноге су ми испод чарапа биле као да сам дан провела босонога у руднику угља. О ушима и коси нисам више ни размишљала. 

Кратка пауза у заветрини за предах, храну, ко је шта купио у доласку или понео. Водич Даниеле из ранца извлачи флашу локалног црвеног вина и ракијске пластичне чашице и већини нас измами осмехе.

Требало је поново прећи исти захтеван пут преко оштрог камења које се клиза, све до места поласка. Умор је учинио своје, од суза од прашине у очима и замршене косе већ сам била обневидела. У секунди ме избацило из равнотеже и поштено ударих ребрима и куком о стене на левој страни. Петнаестак минута касније ноге проклизаше у ваздух и опет се нађох на земљи. "Tinuzza, Tinuzza…", анђео чувар Паоло притече у помоћ и помогне ми да пређем још стотинак метара тежег пута.

У џипу је уследио дуги аплауз свих нас, себи и нашим сапутницима у авантури. Заслужен. Ендорфин је вероватно учинио своје, па нисмо скидали осмехе с лица.

Слична сцена као кад сам се на Исланду окупала у Северном Атлантику, усред зиме, на температури мора од 0,3 степена. Иако, признајем, то ми је било много лакше. 

Могу да замислим какав је осећај планинарима када се попну на неки изазовни планински врх. „Непоновљиво", помислих, али за мене у буквалном смислу.