Дан када се затресла Вучја јазбина, а Хитлер пуком срећом преживео атентат

У 12.42 детонирала је бомба у бараци за састанке у Хитлеровој Вучјој јазбини (Wolfsschanze) у источној Пруској (прим. ред. шумовито подручје у близини града Герлица на североистоку Пољске). Бомба је требало да убије Адолфа Хитлера. Поставио ју је официр Вермахта Клаус Шенк Граф фон Штауфенберг.

Некада ватрени националсоцијалиста не види другу опцију осим да ликвидира диктатора. „Дакле, не преостаје ништа друго него да га убијемо", рекао је својим најближим сарадницима неколико дана раније.

Фон Штауфенберг није само атентатор, већ и најважнији организатор великог покушаја државног удара конзервативних кругова, у којима су високе војне личности, дипломате и службеници из администрације.

Пуковник Фон Штауфенберг је напустио бараку 20. јула 1944, недуго пре него што је експлодирала темпирана бомба. Био је убеђен да је Фирер мртав када се војним авионом упутио ка Берлину. Тамо је већ почела „Операција Валкира", првобитно план Вермахта за сузбијање могућег устанка. Завереници, распоређени на кључним местима у националсоцијалистичком државном апарату, желе да претворе „Валкиру" у свој пуч.

Није учествовао „ниједан чувени војсковођа“

Хитлер је, међутим, избегао смрт, задобивши само лакше повреде. Тешка храстова плоча конференцијског стола и прозори бараке, који су били широм отворени због летњих врућина, преусмерили су и неутрализовали притисак експлозије. Па ипак, свргавање Хитлера се испрва није чинило немогућим. Требало је само да сви укључени у заверу, несметано наставе са реализацијом плана и спроведу „Операцију Валкира“.

Али дошло је до одлагања и лошег планирања. Такође, под притиском да буду откривени, неки од учесника завере остају пасивни или чак прелазе на Хитлерову страну.

У вечерњим сатима покушај пуча је пропао. Хитлер се обраћа народу преко радија и говори о „провиђењу" које га је спасило. Штауфенберг и неколико саучесника бивају ухапшени и стрељани исте ноћи. Други су откривени касније. Укупно је убијено око 200 припадника отпора.

Историчар Волфганг Бенц главни разлог неуспеха види у томе што „ниједан од славних војних команданата“ тог времена, попут генерала Ервина Ромела, није учествовао у пучу: „Бар један од њих је требало да стане на чело, како би народ могао да каже: 'Па да, и Ромел сматра да је Хитлер злочинац.'“

Снажно симболичко значење

Ипак, отпор Хитлеру је 20. јула 1944. добио снажно симболичко значење. Штауфенбергов саучесник Хенинг фон Тресков је неколико дана раније дошао до закључка да успех више није толико битан, колико је важно „што је немачки покрет показао да се одважио на одлучујући удар против Хитлера пред очима света и пред историјом, ризикујући животе својих чланова“.

Постојале су и друге акције, попут покушаја столара Георга Елзера 1939. да убије Хитлера бомбом домаће производње у минхенској пивници или кампања лецима Круга пријатеља Бела ружа. Касније су оне биле погрешно засењене „касним, да не кажем закаснелим отпором конзервативних елита", како је Волфганг Бенц описао дан атентата на Хитлера 20. јули 1944.

Најпре издајници – потом хероји

Сећање на атентат од 20. јула има посебну историју. Дуго након завршетка Другог светског рата, починиоци атентата су били сматрани издајницима. Штауфенберговој супрузи у почетку одбијају пензију као официрској удовици.

Тек касније, завереници добијају званични статус хероја. Од тада постоје улице, школе и касарне са њиховим именима.

На државним зградама и институцијама се 20. јула стављају заставе. На годишњицу атентата одржава се церемонија свечаног полагања заклетве регрута Бундесвера: Војска демократске Немачке се позива на борце отпора окупљене око бившег официра Вермахта Штауфенберга.

Критички осврт историчара

Али то су одувек пратили и критички тонови. Штауфенбергов биограф Томас Карлауф истиче да је та побуњеничка група активирана тек у лето 1944. године, убрзо након искрцавања савезника у Нормандији.

Четири године раније, након брзих војних победа над Пољском и Француском 1940, Штауфенберг је био одушевљен: „Каква промена у кратко време!“ Код њега, али и код других чланова групе отпора постојао је „веома дуг пут преобраћања“, каже Бенц и додаје: „Холокауст их уопште није занимао.“ Будући да се назирао војни пораз, покушали су да изведу државни удар како би за Немачку „спасили оно што се спасити може“.

И његов колега Јоханес Хиртер сматра да Штауфенберг није био демократа и да је имао у виду ауторитарни облик власти за Немачку да је покушај атентата којим случајем успео.

Волфганг Бенц је нешто блажи: „Под свим околностима Немачка би поново постала уставна држава. Али демократија по нашем моделу, каква је сада по Уставу, није била идеја завереника атентата од 20. јула.“

Било је још отпора

Па ипак, многи Немци данас, када се спомене отпор националсоцијализму, прво помисле на 20. јул 1944. Клаус Шенк фон Штауфенберг постао је оличење отпора.

Али, било је и много других хероја, који су се побунили против терора нацистичког режима – Јевреја, комуниста, црквених људи, уметника, партизана.

А свакако и оних који су тихо пружали отпор, и чије су акције, за разлику од напада 20. јула, пале у заборав.