Правило 37%: Са колико људи треба да се забављате пре него што се скрасите

Породица Петровић је финансијски стала на своје ноге и одлучила да купи стан. Ангажовали су агента за некретнине и кренули у обилазак станова. Пошто су погледали три стана, заљубљују се у један са одличним распоредом просторија, уређеним двориштем, близином школе, посла и парка. Спремни су да преговарају.

Али те ноћи одједном се запитају: Шта ако следећи стан буде још бољи? И не могу да се ослободе те мисли. Шта ако буде лепши? Шта ако је јефтинији?!

Сви смо се нашли у овој ситуацији, било да разматрамо понуде за посао, купујемо нови аутомобил или излазимо са новим момком или девојком. Када је у питању љубав, са колико људи треба да излазимо пре него што се скрасимо? То је проблем који премошћује математику и психологију и има име: проблем оптималног заустављања.

Правило 37 одсто

Математички проблем за Петровиће (или потенцијалног партнера/ке) тиче се максимизирања вероватноће. Колико опција треба испробати како бисмо добили оптималну прилику за успешну коначну одлуку? Колико жаба треба пољубити да би се дошло до принца или принцезе?

Математичари су нам дали одговор: 37 одсто. Основна идеја је да, ако треба да донесете одлуку од 100 различитих опција, требало би да испробате и одбаците (или сачекате са одлуком) првих 37. Правило 37 одсто није нека бесмислена, аутоматска ствар. То је период калибрације током којег идентификујете шта функционише, а шта не.

Од одбачених 37%, бирамо најбоље и чувамо те информације у глави за будућност. Ако било која од наредних опција превазиђе тај постављени стандард, онда би требало да донесете одлуку јер је то најбољи крајњи исход.

Узмимо пример. Замислите да сте сами и желите да упознате особу свог живота. Одлучујете да ћете изаћи на 10 различитих састанака током неколико месеци. Правило 37% нам говори да би требало да уживате на прва три – да се смејете и попијете пиће или два – али да не заказујете други састанак ни са једним од њих. Може боље.

Оно што нам правило 37 одсто говори је да је следећи састанак на коме вам буде пријатно, тој особи закажите и други састанак. То је особа са којом би требало да покушате да заснујете трајнију везу.

Брајан Кристијан у својој књизи Алгоритми по којима треба живети: Рачунарска наука људских одлука, користи правило од 37% да помогне Петровићима из почетног примера.

„Ако желите да максимално повећате своје шансе да добијете најбољи стан, проведите 37% времена своје потраге за станом (једанаест дана, ако сте себи дали месец дана за тражење) необавезно истражујући опције. Не носите новац, само меркајте.

Али после те тачке, будите спремни да се одмах обавежете – са депозитом и свим осталим – на прво место које видите, а које је боље од свега што сте већ видели. Ово није само интуитивно задовољавајући компромис између гледања и одлучивања. То је доказиво оптимално решење.“

Искоришћавање или истраживање

Математика нам нуди најбољи одговор на „проблем оптималног заустављања“. Али постоји само један велики проблем са тим: Људи нису рационалне машине на које се могу применити закони вероватноће. У ствари, обично су потпуно супротно од тога.

Ми смо лепо, фрустрирајуће, креативно и безнадежно хаотични. Дакле, на психологији је да нам каже како се заправо понашамо.

У психологији и економији постоји оно што је познато као компромис „истражи/искористи“. Питање је да ли треба да се одлучите за загарантовану „победу“ ('Боље врабац у руци' – искористи) или да ризикујете одлазак негде другде због непознатог исхода (истражи). Степен до ког ће неко истраживати или искоришћавати прилике зависиће од мноштва фактора и повезан је са тим колико смо радознали или склони ризику.

Према истраживању Адикота и сарадника, објављеном у часопису Nature, екстреми претераног истраживања или претераног искоришћавања прве прилике остављају нас у неповољном положају. Особа која превише искоришћује „подстиче стварање навике“, док особа која превише истражује ризикује да постане „мајстор за све, али мајстор ни у чему“.

Претерани искоришћивачи се заглављују у колотечини, недостаје им мотивације и досађују се. Претераним истраживачима недостаје стручност и никада у потпуности не доживе ништа дубински. Оно што је Адикот и његов тим закључио јесте да се „најповољније понашање јављају око тачке равнотеже између то двоје“.

Наравно, различити људи су више истраживачки настројени или склони искоришћавању у различито време. Тинејџери и предузетници имају склоност да више истражују. Одрасли и менаџери више искоришћавају.

Партнерски односи нису такви

Проблем је у томе што је свету међуљудских односа тешко дати тачну меру. Вероватноће и теорија игара раде чудне ствари када унесете нестабилне, нејасне променљиве које делују у људском понашању.

Узмимо, на пример, правило од 37%. Као општи принцип, има смисла искусити разне састанке и упознати се са различитим типовима личности пре него што се смирите. Али ко може са сигурношћу да тврди да тај први састанак није љубав вашег живота – особа са којом сте одмах „кликнули“ и која ће вас усрећити? Ко може рећи да се нећете вратити на прошли састанак или везу, схвативши касније да је одувек била најбољи избор?

И не заборавимо да о томе не одлучујете само ви – мора бити обострано!

Али највећи проблем са правилом од 37%, или идејом „истраживања“, када се примени на забављање, јесте то што један састанак никада није довољан. Понекад 10 или 100 састанака није довољно да се открије нечији прави карактер.

Међутим, као опште правило, 37% је добро решење. Када је у питању куповина ствари или доношење животних одлука, то је математички сигурна почетна тачка. Постоји много мудрости у испитивању пре него што се човек одлучи. Ради се о истраживању и калибрирању очекивања. Све се своди на учење шта нешто чини добрим или лошим и шта тачно желите од нечега или некога.