Како бацање новчића може да нам помогне да донесемо бољу одлуку

Чак и пре него што је интернет донео незапамћене потрошачке опције директно у наше домове и телефоне у нашим рукама, могућност избора се дуго сматрала покретачком снагом капитализма. Могућност дата потрошачима да бирају између конкурентских добављача производа и услуга диктира која ће предузећа напредовати, а која пропасти – или бар тако каже доктрина тржишне економије и капитализма. Конкурентно окружење и слободан избор потрошача наводно покрећу иновације и ефикасност, пружајући боље опште корисничко искуство.

Међутим, теоретичари последњих година указују на то да све већа могућност избора може изазвати анксиозност код потрошача – почев од страха да ће пропустити бољу прилику, до незадовољства у одабраној активности (размишљајући „зашто радим ово, када сам могао да радим оно друго?“) и жаљења зашто није одабрао другу опцију. Повећана очекивања због широког спектра избора могу код неких потрошача изазвати осећај да им ниједно искуство није заиста задовољавајуће, а код неких долази до „парализе“ и немогућности да донесу одлуку.

Хипотеза позната као „парадокс избора“ каже да више опција пружа незадовољавајуће потрошачко искуство и смањује вероватноћу потенцијалних купаца да обаве куповину. Заиста, експерименти о понашању потрошача указују да претерани број опција код потрошача доводи до тога да се осећају лоше информисаним и неодлучним приликом доношења одлуке о куповини.

Најбоље је непријатељ доброг

Идеја, посебно у субјективним стварима, да постоји савршено решење за проблем је позната као „заблуда нирване". У стварности, можда не постоји решење које одговара нашим идеализованим предубеђењима. Када се мало одмакнемо и размислимо о одлуци коју покушавамо да донесемо, обично постаје јасно да, иако можда постоји једна најбоља опција, биће и неколико добрих опција којима бисмо били сасвим задовољни. Одабир алтернативе која можда није најбоља, али је барем довољно добра, назван је „задовољавајућим“ – што значи „задовољавање“ и „довољно“. Као што је француски писац и филозоф Волтер записао у свом Филозофском речнику италијанску пословицу: Il meglio e l'inimico del bene – „најбоље је непријатељ доброг“.

 На срећу, случајност нам нуди једноставан начин да превазиђемо парализу анализе изазване великим бројем опција. Када сте суочени са мноштвом избора, од којих бисте многе радо прихватили, бацање новчића или препуштање коцки да одлучи уместо вас може бити боља опција. Понекад је боље направити брз добар избор од спорог савршеног, или заиста бити парализован у потпуној неодлучности. Када се борите да одлучите између више опција, одлука коју је за вас донео спољни агент на основу случајности може вам помоћи да се усредсредите на своје истинске преференције.

Ова „рандомизована“ стратегија нам може помоћи да предвидимо последице онога што је до тог тренутка била наизглед апстрактна одлука. Недавни експерименти тима истраживача на Универзитету у Базелу, Швајцарска, показали су да нам насумично диктирани подстицај за доношење одлука може помоћи да се носимо са преоптерећењем информацијама које често изазивају парализу анализе.

Након читања неких основних информација, три групе учесника су замољене да донесу прелиминарну одлуку о томе да ли да отпусте или поново ангажују хипотетичког менаџера продавнице. Након формирања првобитног мишљења, двема од три групе је речено да ће им, пошто је тешко доносити овакве одлуке, помоћи један компјутерски генерисан новчић. Страна на коју је пао новчић би сугерисала да ли да се држе своје првобитне одлуке (група 1) или да одустану (група 2). Учесницима је речено да могу игнорисати резултат бацања новчића ако то желе.

Све три групе су затим упитане да ли желе више информација (индикатор парализе анализе) или да ли су задовољни оним што већ знају. Када су они који су тражили више информација добили више информација, сви учесници су замољени да донесу коначну одлуку.

Учесници који су били у групи која је имала опцију новчића, били су три пута задовољнији својом првобитном одлуком и нису тражили више информација, од оних који нису имали овај рандомизовани предлог. Насумичан утицај новчића помогао им је да се одлуче без потребе за додатним истраживањем.

Занимљиво је да су захтеви за више информација били мањи када је новчић сугерисао супротно од првобитне одлуке учесника него када је потврдио прве мисли учесника. То што су били приморани да размишљају о супротном становишту учинило је учеснике сигурнијим у свој првобитни избор, него када је бацање новчића једноставно ојачало њихову прву одлуку.

Иако би се многи од нас осећали непријатно када би дозволили да новчић диктира правац нечије каријере, важно је запамтити да се од нас не тражи да слепо следимо насумичну одлуку. Споља предложени избор је осмишљен тако да нас наведе у позицију да збиљно размислимо о прихватању наведене опције, али нас не приморава на било који начин.

За оне који се боре са доношењем одлука, међутим, утешно је знати да када не можемо да одлучимо, можемо да извадимо новчић и дозволимо му да нам помогне. Чак и ако одлучимо да одбацимо његову одлуку, принуђеност да видимо обе стране аргумента често може да покрене или убрза наш процес доношења одлука.