Чега нас је кроз историју коштало припитомљавање животиња
Људска цивилизација какву познајемо не би постојала да није било домаћих животиња. Али, чини се, ни многе озбиљне болести у људској историји.
Први пут, научници су пронашли директне доказе да су се припитомљавање и узгој стоке поклопили са порастом болести које се преносе животињама, попут куге (iersinia pestis) и грознице коју преносе уши (LBRF). Археолози су дуго сумњали да се ризик од преласка патогена са животиња на људе повећавао са почетком насељавања номадских ловаца и сакупљача у Евроазији у велике заједнице пре око 12.000 година.
Недавни напредак у анализи древне ДНК коначно је омогућио стручњацима да ту хипотезу ставе на тест.
Прегледавајући 405 милијарди ДНК секвенци прикупљених из 1.313 древних људских остатака широм Евроазије, међународни тим истраживача предвођен геогенетичаром Мартином Сикором са Универзитета у Копенхагену идентификовао је бројне гене који припадају микробима.
Њихова свеобухватна потрага за ДНК патогена пружила је довољно детаља за 12.500 година дугу временску линију о настанку и ширењу главних људских болести.
Резултати тима још увек нису рецензирани, али према документу пре штампања, значајан део ових микроба потиче из спољашњих извора животне средине, попут животиња.
Док су многи микроби који инфицирају људе остали стабилни током периода узорковања, зоонозе, као болести где су се патогени ширили на људе са животиња или обрнуто – откривене су тек пре око 6.500 година.
У ствари, бактерија која изазива кугу, која такође живи у малим глодарима и бувама, и патоген који изазива LBRF, који живи у вашима, нису били откривени у људским остацима све до пре око 6.000 година – време које се углавном поклапа са прелазак са ловачко-сакупљачких друштава на пољопривредна друштва.
Од тог тренутка, зоонотска микробна ДНК је доследно откривена у геномима проучаваних древних људских остатака.
Пораст зооноза није само резултат директних интеракција људи и животиња. То би такође могло проистећи из чињенице да, како су људске заједнице постајале све гушће у популацији, хигијена је опадала, а штеточине попут глодара, бува, ваши и крпеља – порасле.
Епидемије LBRF, на пример, историјски су повезане са лошим животним условима и хигијеном.
„Наши резултати стога пружају прве директне доказе за епидемиолошку транзицију повећаног оптерећења зоонозама заразних болести након почетка пољопривреде, кроз историју“, закључују Сикора и колеге.
Данас зоонотске болести чине више од 60 одсто новонасталих заразних болести, док су некада давно такви микроби били ново искуство за људе.
Рана друштва у евроазијским степама која су била изложена зоонотским патогенима пре других заједница могла су имати неку врсту предности. Не само да су те заједнице имале приступ редовним изворима меса и млечних производа, већ су њихова тела имала времена да се прилагоде новим животињским патогенима.
Пораст зооноза догодио се пре око 5.000 година
Сикора и његове колеге су открили пораст у стопама детекције зоонотских микробних ДНК у људским остацима широм Евроазије, који се догодио пре око 5.000 година.
Ово сугерише да су, када су степске сточарске популације мигрирале у нове регионе отприлике у то време, доносећи са собом своје знање о пољопривреди, донеле и своје зоонотичне болести.
„Могуће је да су степски сточари, кроз своју дуготрајну континуирану изложеност животињама, развили одређени имунитет на одређене зоонозе и да је њихово ширење носило ове болести на запад и исток“, претпостављају аутори.
Вероватно су зато, спекулишу истраживачи, многи људи у Европи умрли због миграција, што је одраз онога што се касније догодило друштвима у другим деловима света током европске колонизације. Временом, како су људске заједнице у Евроазији постајале све гушће, зоонотски патогени су узели маха, претварајући ендемске епидемије у епидемије.
Бактерија одговорна за кугу, која може да живи код коња, говеда и оваца, изазвала је њену прву епидемију у Римском царству око 540. године нове ере.
У Средњем веку, куга је била масовни убица. На само три средњовековна гробља у Данској, истраживачи су открили да је 11 од 39 особа патило од ове болести у тренутку смрти.
Поређења ради, LBRF је достигао врхунац пре око 2.000 година, када једва да је било активности куге. Истраживачи сумњају да се проширио као резултат повећане популације и лоше хигијене, рата, присилних миграција, сиромаштва или глади.
Иако је потребно урадити више истраживања да би се разумело зашто је дошло до ових епидемија, тим научника каже да њихова мапа пружа „основни доказ" да је велика промена у људском начину живота пре хиљадама година на крају довела до пораста зоонотских заразних болести, „које су дубоко утицале на глобално људско здравље и историју кроз миленијуме и настављају се и данас". Студија је објављена у Biorxiv.
Коментари