„Захваљујући“ човеку, пси и мачке деле све сличнију судбину

На први поглед, персијска мачка и мопс не делују као животиње које имају много тога заједничког. Једна животиња је мачка, друга је пас, и, према сазнањима, раздвоја их чак 50 милиона година еволуције. Али када су еволуциони биолог Еби Грејс Дрејк и њене колеге скенирале 1.810 лобања мачака, паса и њихових дивљих рођака, пронашле су нешто чудно. Упркос њиховој дугој развојној историји, многе расе мачака и паса показују запањујућу сличност у смислу облика лобање.

У еволуционој биологији, дивергенција је уобичајен процес. Једноставно речено, дивергенција је када два организма која деле заједничко порекло постају све различитија током времена, док конвергенција значи постајање сличнијим.

Како се популације животиња деле и прилагођавају различитим окружењима, оне постепено развијају нове особине, што је процес познат као дивергентна еволуција.

То је један од основних начина на који нове врсте формирају различите особине, што узрокује да популације еволуирају одвојеним путевима. Али понекад, еволуција може кренути у другом смеру.

Конвергенција се дешава када неповезане врсте, обликоване сличним притисцима, независно еволуирају добијајући сличне карактеристике.

У случају домаћих мачака, паса и многих других припитомљених врста, намерна и ненамерна селекција од стране људи изгледа да је узроковала конвергенцију, случајно усмеравајући различите врсте ка добијању сличних особина.

Тако, упркос дугој историји еволутивног раздвајања, расе са равним лицем попут персијске мачке и мопса деле сличне структуре лобање.

Да би истражили колико је припитомљавање променило структуру лобање, Дрејк и њене колеге анализирали су 3Д скенирање лобања из музејских примерака, ветеринарских школа и дигиталних архива. Њиховабаза података обухватала је домаће мачке, сијамске, мејн кун и персијске расе, као и преко 100 раса паса, од паса са кратком њушком попут мопса, до раса са дугом њушком као што је бордер коли.

Њихови налази су показали да је припитомљавање не само повећало разноликост облика лобања у односу на вукове и дивље мачке, већ је довело и до тога да неке расе мачака и паса личе једна на другу, са конвергенцијом ка дугим или равним лицима.

Група дивљих животиња која укључује вукове, лисице и шакале има тенденцију да деле сличну издужену лобању, док животиње које спадају у  мачке (група животиња која укључује домаће мачке, лавове, тигрове и јагуаре) показују више природних варијација.

Ипак, припитомљавање је одавно показало да када људи интервенишу, чак и врсте које по природи припадају веома „удаљеним“ групама, удаљено могу на крају слично изгледати, а понекад и имати исте проблеме и болести.

Селективни узгој је преувеличао одређене особине код неких врста животиња.

„Многе промене које је изазвао човек увукле су животиње у ситуације које њихов организам тешко може да подржи и поднесе. На пример, неке кокошке узгајане због меса носе 30 одсто своје телесне тежине у грудном мишићу, што често доводи до проблема са срцем и плућима“, објаснила је Грејс Керол, стручњак за бихевиотизам животиња са Универзитета Квинс у Белфасту.

Према одређеним психолошким теоријама и обашњењима, људска склоност ка кућним љубимцима равног лица дотиче се неких од наших најосновнијих инстинкта. Људи су „програмирани“ да реагују на дечје особине попут заобљених глава, малих носева и великих, ниско постављених очију.

„Ове особине, које су преувеличане код многих раса мачака и паса са равним лицем, имитирају изглед људских беба“, истиче Керолова.

Од свих врста организама на планети, људи су међу најрањивијим, што значи да се рађамо беспомоћни и зависни смо од неговатеља, односно родитеља како бисмо опстали. То је особина коју делимично делимо са штенадима и мачићима.

Насупрот томе, отпорније, односно „прекоцијалне“ животиње су у стању да виде, чују, стоје и крећу се убрзо након рођења. Пошто се људске бебе толико ослањају на бригу одраслих, еволуција нас је обликовала да будемо осетљиви на сигнале рањивости и разне потребе.

Тако су сигнали, односно призори попут заобљених образа и широко отворених очију беба познати су као социјални ослобађачи. Они покрећу механизме бриге код одраслих, од говора вишим тоновима (тепања) па до пружања скоро праве родитељске бриге (бриге неговатеља).

Цена пажње и бриге

Пилићи сребрних галебова инстинктивно кљуцају црвену тачку на кљуну родитеља, што подстиче одраслу јединку да избацује храну. Та црвена тачка делује као социјални ослобађач, осигуравајући да се потребе пилића задовоље у право време. На сличан начин, домаће животиње су ефикасно преузеле древне механизме бриге који су еволуирали и код нашег потомства.

Такве особине могу дати кућним љубимцима добре позиције и прогнозе у тражењу (и добијању) људске бриге и пажње, али ипак, имају своју цену.

У том смислу, Влада Уједињеног Краљевства овластила је Комитет за добробит животиња да пружи независне стручне савете о новим проблемима у вези са добробити животиња.

У извештајима које су израдили 2024. године, Комитет је изразио озбиљну забринутост због ефекта селективног узгоја и код мачака и код паса. Извештаји су истакли да је узгој који се спроводи због добијања неких екстремних физичких особина, попут равних лица и преувеличаних облика лобање, довео до широко распрострањених здравствених проблема, укључујући отежано дисање, неуролошких стања и компликација при рађању младунаца.

Из Комитета тврде да животиње са тешким наследним здравственим проблемима више не би требало да се користе за узгој ни размножавање, и позивају на строжу регулацију узгајивача. Без реформи, многе популарне расе ће наставити да пате од заправо спречивих, животно ограничавајућих стања, односно поремећаја.

Селективни узгој је показао колико лако људи могу да „прилагоде природу“ својим жељама и потребама, и колико брзо милиони година еволутивног раздвајања могу бити поништени уз неколико деценија вештачке селекције.

„Бирајући кућне љубимце који имитирају лица наших беба, често несвесно смо бирали особине које штете животињама. Разумевање механизама који покрећу конвергенцију између врста је подсетник да играмо моћну, а понекад и опасну улогу у њеном обликовању“, сматра Грејс Керол, стручњак за бихевиотизам животиња са Универзитета Квинс у Белфасту.

Истраживачки чланак је објављен у часопису The Conversation.