Пет најтежих ствари са којима се родитељи суочавају

Родитељи се суочавају са многим изазовима. И као што сви открију, постоји мноштво изазова које нису могли ни да претпоставе пре него што су добили децу. Терапеути су издвојили пет за које сматрају да су најтежи.

1. Како васпитавати дете које имате, а не дете које бисте желели да имате

Често покушавамо да васпитамо своју децу на основу тога какви мислимо да би требало да буду, уместо на основу тога какви јесу. Или су једноставно веома другачији од својих родитеља. Покушај да родитељи увиде њихову страну ствари постаје стална, исцрпљујућа борба.

Очекивано је да ће родитељи бити разочарани када схватите да им дете није оно што су мислили да ће бити. Можда ће морати да се одрекну одређених снова које су имали за будућност свог детета када схватите да неће кренути путем којим су се надали.

Међутим, требало би да знају да када једном пусте и прихвате ко је њихово дете, може се развити другачија врста љубави. Моћи ће јасно да га виде онаквим какво заиста јесте.

Истинско прихватање је један од најмоћнијих доказа љубави коју родитељ може да пружи свом детету. То је основа за толико ствари, укључујући способност да развију и саопште разумна очекивања за прикладно понашање. Старе борбе за моћ нестају, што може дати простор да негују нове аспекте односа са децом.

2. Како дозволити детету да искуси бол последица властитих поступака

Генерално, терапеути се слажу да није добра идеја покушавати да заштитите своје дете од последица његових поступака.

Како ће иначе да научи из својих лоших избора, ако му одузмете природне последице тих избора?

3. Како се суочити са осудом, стидом и кривицом 

Ако родитељи имају дете које се понаша бунтовно и упушта у друга ризична понашања – има испаде беса у јавности, виче, не слуша или је неподношљиво немирно – вероватно су се суочили са „тим погледом“, што од родбине и пријатеља, што од непознатих људи. Тај поглед који каже: „Шта није у реду са тобом? Зашто не предузимаш нешто поводом понашања свог детета?!“

Због тог погледа можете се осећати као ужасан родитељ, чак и ако знате да радите све што можете да одгајите своје дете најбоље што знате. А истина је да ће вас други вероватно осуђивати – то је људска природа.

Ако сте у овој ситуацији, природно је да бринете да ће вас дете разочарати или осрамотити. Такође је природно да бринете о томе како ће други реаговати на лоше понашање вашег детета и кривити вас.

Међутим, ако покушавате да замислите шта све други мисле, у 95 одсто случајева ћете прочитати нешто негативно. То је зато што кад год смо негативни, тумачимо и туђу перцепцију о нама као негативну. И у тим ситуацијама не читамо мисли људи тражећи наду. Читамо их тражећи критику – посебно када нешто крене наопако.

Зато, када осетите да покушавате да погодите шта ваш комшија, ваша свекрва или ваши пријатељи мисле, реците себи: „Ја нисам читач мисли; не знам шта мисле.“

Зауставите мисли које вам се врте у глави и крените даље. Ово је такође део процеса учења како да се укључите у „позитиван саморазговор“, односно да разговарате са собом на начин који подстиче смиреност и наду, уместо панике.

4. Како се носити са ситуацијом када вам дете каже „Мрзим те!“

Једна од најтежих ствари са којима се родитељи суочавају јесте када је њихово дете злобно, грубо или их не поштује. Дете је можда одувек било такво. Или се промена у њиховој личности могла догодити наизглед преко ноћи – можда када су ушли у тинејџерске године.

Једног дана ваше десетогодишње дете воли да буде са вама. Следећег дана виче: „Мрзим те“, вређа вас и одбија да иде било куда са вама.

Речи „мрзим те“ могу имати моћ да сваког родитеља доведу до суза или беса. Могу их натерати да се осећају као да су најгори родитељи на свету и да се питају где су погрешили.

Деца знају да изговарање ових речи може парализовати родитеља током свађе, због чега и користе ову тактику да би добили оно што желе.

Колико год је тешко, родитељи би требало да не доживљавају лично понашање свог детета, чак и када каже да их мрзи. Када персонализују ствари, веома је тешко бити објективан и како реаговати у том тренутку.

Добра ствар коју треба урадити када се ово деси је да стану, удахну и одговоре нечим попут: „Не причамо сад о томе. Причамо о чињеници да треба да урадиш домаћи задатак.“

Такође можда да се запитају: „Шта моје дете очекује од мене у овом тренутку?“

5. Како их пустити

Током препубертетског и адолесцентског периода детета, родитељи се стално суочавају са изазовом да их пусте да буду самостални. Ово је посебно тешко ако се чини да дете мора да научи ствари на тежи начин.

Природан део адолесценције је преузимање ризика – што често резултира кршењем правила и неприкладним понашањем. Изузетно је важно, истичу терапеути, да родитељи буду у стању да ућуткају своју емоционалну реакцију на лоше понашање детета.

Емоционални одговори укључују осећај кривице, срамоте, стида или разочарања. Родитељи, када деца одрасту, морају мало да се повуку и постану тренери и учитељи дозвољавајући деци да почну да играју своју игру живота.

Наравно да и даље воле своју децу као људе, али морају да им дају простора за учење, простора за покушаје и грешке. 

Колико год понекад било болно прихватити, деца се рађају да би се удаљила од родитеља.

Уместо савршен, будите довољно добар родитељ

Родитељима је тешко да схвате шта је исправно. А истина је да не постоји увек прави одговор. Важно је прихватити да постоје избори које треба направити и да избори често долазе са анксиозношћу.

Запамтите да радите најбоље што можете и да нећете бити савршени. Важније од покушаја да будете савршен родитељ јесте бити „довољно добар“ родитељ.

„Довољно добар“ родитељ брине о свом детету и труди се најбоље што може. Тешке ситуације су део живота – али ове ситуације помажу да учимо и растемо.

Немогуће је заштитити децу од свега лошег што им се може догодити. Или од лоших избора које могу направити. Али може им се помоћи да уче из лоших ситуација у које сами упадају.

Деца вероватно неће у том тренутку бити захвална што су остављена да се сама муче и трпе последице, али када одрасту многе родитеље изненади када признају да су им њихови савети, подучавање или постављање ограничења направила позитивну разлику у њиховом животу.