Пет најтежих ствари са којима се суочава сваки родитељ
Бити мајка или отац значи балансирање између бриге и настојања да се дете заштити од бола и непријатности и допуштања да одрасте и учи из својих грешака. Тежак део – и за децу и за родитеље – јесте то што ово скоро увек подразумева извесну нелагоду, разочарање и бол.
Гледати дете како се око нечега мучи, а уздржати се да не притекнете у помоћ и поправите ствари уместо њега, један је од најтежих изазова са којима се родитељи суочавају, иако су свесни да то није у интересу детета. Родитељство само по себи носи велике изазове, али се издваја пет за које се може рећи да су најтежи.
1. Како бити родитељ детету које имате, а не детету које бисте желели да имате
Често покушавамо да одгајамо своју децу на основу онога што мислимо да би требало да буду уместо онога што јесу. Тешко је и исцрпљујуће гајити хиперактивно дете или пркосног и непријатељски расположеног тинејџера који не поштује никакав ауторитет. Или једноставно имати дете које се потпуно разликује од вас. Покушај да се помире са том чињеницом за родитеље је стална и исцрпљујућа битка.
Тешко им је да прихвате када схвате да им дете није онакво какво су мислили да ће бити и када схвате да ће морати да одустану од одређених снова које су имали у погледу будућности свога детета, када увиде да неће кренути путем којим су прижељкивали да крене.
Истинско прихватање једна је од најмоћнијих ствари које родитељ може дати свом детету. Што је још важније, када родитељи прихвате своје дете такво какво јесте, оно може постати боље.
2. Како допустити детету да се суочи са последицама својих поступака
Генерално, није добра идеја када покушавате да заштитите дете да не искуси последице својих поступака. Како да дете учи из својих лоших избора, ако родитељи отклоне природне последице тих избора?
Људи уче из покушаја и погрешака, и то је често најбољи начин учења. Посао родитеља је да помогну својој деци у тешким тренуцима, али није њихов посао да носе сав терет уместо њих. То значи да је нужно допустити да дете осети бол и разочарање.
Родитељи могу помоћи детету тако што ће разговарати о проблему и дати му до знања да су ту за њега јер га воле, то јест да му пруже једну од најважнијих ствари које родитељ може дати.
3. Како се суочити са осудом, срамотом и кривицом
Ако имају дете које се непристојно понаша и прави разне ексцесе – има испаде беса, виче, не слуша или досађује и псује – вероватно су се суочили са „оним” погледом, што од пријатеља, што од странаца. Погледом који их пита: „Шта није у реду с вама? Зашто не предузмете нешто у вези са понашањем свог детета?!”
Тај поглед чини да се осећају као ужасни родитељи, чак и ако знају да чине све што умеју како би што боље одгајали своје дете. Али истина је да ће о томе суд дати други – таква је људска природа.
У оваквим ситуацијама природно је да родитељи брину да ли ће их дете разочарати или осрамотити. Такође је природно да брину о томе како ће други реаговати на лоше понашање њиховог детета и окривити их.
4. Поднети када вам дете каже „Мрзим те!“
Једна од најтежих ствари са којима се родитељи суочавају је када су деца безобразна, непристојна и не поштују их. Данас ваш десетогодишњак воли да се дружи са вама, а већ следећег виче „мрзим те“ и одбија да било куда оде са вама.
„Мрзим те“ има моћ да сваког родитеља доведе до суза или беса. То их тера да се преиспитују где су погрешили. Деца знају да ово паралише родитеље током свађе, због чега и користе ту тактику како би добили оно што желе.
У тим ситуацијама, ма колико да је тешко, родитељи морају покушати да не персонализују понашање детета, чак ни када им каже да их мрзи. Јер када то доживе као увреду, веома је тешко да остану објективни и реагују на прави начин.
5. Пустити их да одрасту
Колико год је болно прихватити ту чињеницу, деца јесу рођена да у неком тренутку оду од родитеља. Наравно да је болно и збуњујуће за родитеље када схвате да је њихов посао да брину о деци док се она полако одвајају од њих и постају независна.
Што су деца старија, родитељи морају полако да се повлаче и покушају да буду тренери и учитељи и пусте их да почну да играју животну игру. Родитељи воле и своју одраслу децу, али морају да им дају простор за учење, простор за покушаје и грешке.
Деца им вероватно неће захвалити што су их пустили да се сама боре и трпе последице, али ће када одрасту признати да су им поуке, савети или ограничења помогли у животу.
Коментари