Еволуција дуговечности: Како су мајке обликовале животни век читавих врста

Многи од нас дугују мајкама сâм опстанак до одраслог доба. Али заштитни кишобран мајчинске љубави можда се протеже далеко, далеко изван само основне бриге.

Изузетна дуговечност читаве људске расе могла би делимично да се објасни управо дужином времена које деца проводе под мајчинском бригом.

„Једна од заиста мистериозних ствари о људима јесте чињеница да живимо ове супер дуге животе у поређењу са многим другим сисарима", наглашава проф. Метју Зипл, неуробиолог са Универзитета Корнел.

„Оно што ми износимо као хипотезу јесте да је део објашњења за наш дуг животни век овај други темељни аспект наших живота, а то је однос између мајке и њеног детета", објашњава неуробиолог. 

Еволутивна загонетка дугог живота

Животни век сисара драстично варира, од кратких 12 месеци за Милеровог џиновског сундског пацова, до два века дугог живота гренландског кита. За већину врста, животни век је у лабавој, али поузданој вези са величином тела. Веће животиње углавном живе дуже.

Међутим, неке врсте пркосе овом правилу, са животним веком много дужим од других врста сличне телесне масе. Људи спадају у ове дуговечније врсте, као и неки други примати, хијене, одређене врсте китова и слонови.

Оно што је овим врстама такође заједничко јесте да су све веома друштвене животиње које живе у групама и међусобно се помажу.

 Више од „хипотезе баке"

Једно од предложених објашњења за дуговечност, бар неких од ових, врста је такозвана „хипотеза баке". Према овој теорији, код врста са постменопаузалном фазом живота, баке престају да се размножавају, смањујући репродуктивну конкуренцију и пружајући подршку мајкама које још увек рађају децу.

Међутим, ово се односи само на неколико врста – људе, орке, белуга китове, нарвале и можда шимпанзе.

Професор Зипл и његове колеге желели су да сазнају зашто друге врсте без бака у постменопаузи могу да живе слично дуго, па су своју пажњу усмерили на мајке.

Тим је направио модел који сугерише да природна селекција фаворизује мајке које дуже живе, помажући тако у покретању еволуције дужег животног века унутар врсте.

Наравно, постоји еволутивна компензација. Ове дуговечне врсте производе мање потомака од, на пример, легла мачића. Али то такође користи потомству, омогућавајући више бриге по јединки.

Модел који повезује бригу и дуговечност

Истраживачи су направили моделе користећи податке које су прикупили на терену, како би тестирали колико снажно опстанак мајке утиче на шансе за преживљавање њеног потомства, па чак и њених унука.

Претпоставка је једноставна. Код многих од ових дуговечних врста, смрт мајке или баке смањује шансе за преживљавање њихових потомака.

Ово указује да, код врста где се млади снажно ослањају на своје мајке, дужи живот мајке може директно да побољша шансе њеног потомства да преживи и размножи се. То ствара еволутивни притисак који фаворизује јединке које живе дуже, чак и ако имају укупно мање потомака.

Кроз више модела, тим је пронашао исти образац: када потомство више зависи од мајке, популације се еволутивно крећу ка дужем животном веку и споријој репродукцији.

„Како видимо да ове везе између опстанка мајке и успешности потомства јачају, видимо и еволуцију животиња које имају дужи живот и ређе се размножавају – исти образац који видимо код људи", објашњава проф. Зипл.

„Оно што је лепо код овог модела је то што је примењив на сисаре уопште, јер знамо да ове везе постоје и код других врста ван примата, попут хијена, китова и слонова", напомиње неуробиолог.

Људски контекст: Сложена слика мајчинства

Док еволутивни модел пружа снажан оквир, слика код људи је, очекивано, сложенија.

Новија истраживања показују да веза између мајчинства и дуговечности није једноставна. Неке студије говоре да свака трудноћа може убрзати биолошко старење за неколико месеци.

С друге стране, финска студија указује на везу у облику слова "У" између броја деце и дужине живота, где жене са двоје или троје деце живе најдуже.

Ови налази се уклапају у еволутивну теорију „потрошног тела", која каже да организам има ограничене ресурсе које улаже или у репродукцију или у одржавање тела. Превише ресурса уложених у рађање оставља мање за опоравак, што може скратити животни век.

Кључни фактор који ублажава овај терет јесу социо-економски услови. Приступ здравственој заштити, исхрана и, изнад свега, социјална подршка играју пресудну улогу у одређивању коначног утицаја мајчинства на здравље и дуговечност жене.

Истраживачи нису испитивали да ли се овај ефекат протеже на очинску бригу. У свим проучаваним врстама, мајке пружају већину неге, а подаци о везама између очева и преживљавања потомства су теже доступни.

Тамо где су те везе проучаване, као код људи и неких примата, снага и трајање мајчиног утицаја јачи су од очевог.

„Када посматрате интеракцију мајки и младунаца код примата који нису људи, можете једноставно видети на лицима младунаца да на свету не постоји ништа важније од присуства њихове мајке", напомиње проф. Зипл.

„Тако да за мене, бихевиорални рад, у комбинацији са демографским студијама, заиста појачава ову заједничку еволутивну нит коју делимо са нашим најближим рођацима приматима – а то је да постоји период када је цео свет само наша мајка. И док то временом слаби, никада не нестаје. Део дугорочне тежње ове линије истраживања јесте повезивање тога са дуговечношћу, повезивање ова два мистериозна и централна аспекта онога што значи бити човек", закључује проф. Метју Зипл.