Тајланд – тамо где природа постаје уметност, а традиција спас, археологија живи и данас

Путовање је почело у Бангкоку, званичним сусретом са представницима Министарства спољних послова. Размена искустава са колегама из медија, уз врхунску гастрономију, била је увод у разумевање тајландског гостопримства.

Да бисмо осетили прави пулс града, обишли смо Цветну пијацу, где се мирис милиона лотоса меша са влагом ваздуха, али и Wat Arun, храм који сведочи о духовној вертикали града.

Он је указао на фасцинантну технику рециклаже и естетике – његове фасаде, опточене хиљадама комадића кинеског порцелана који је некада служио као бродски баласт, сведоче о томе како се од крхотина ствара врхунска сакрална архитектура. То није само храм, већ вертикала која спаја земљу и небо кроз светлост која се одбија о керамику.

Одлазак у Ајутају, некадашњу моћну престоницу, био је повратак у златно доба. Између зидина старих храмова, у тишини Краљевског музеја, историја постаје опипљива. У Ајутаји, археологија није неми посматрач; она је у сталном дијалогу са природом.

Најпотреснији сведок тог разговора је Wat Mahathat, „Храм велике свете реликвије“. Некадашњи духовни центар краљевства, који је бљештао у злату, данас је поље црвених опека које причају о пролазности, али, усред тих рушевина, догодило се нешто што превазилази историју и постаје чиста поезија.

Глава Буде, некада део статуе коју је срушила рука освајача или зуб времена, пала је у подножје дрвета. Природа је тада преузела улогу конзерватора. Корење дрвета пипал (свете смокве) полако је, столећима, обавијало лице просветљеног, не да би га сакрило, већ да би га заштитило.

Данас, то је призор који зауставља дах сваком ко се бави наслеђем. Лице Буде, са благим осмехом, вири из дрвета као да нам говори да се дух не може уништити, чак ни када се храмови сруше.

Wat Mahathat, нас је подсетио на снагу историје, док нам је радионица у којој смо плели рибе од бамбуса (Pla Tapian) приближила нежнију страну традиције. Ове мале амајлије, које се вековима плету за заштиту беба, симбол су бриге и континуитета.

Гледајући како се суви листови бамбуса трансформишу у симболе заштите који ће висити изнад колевки, схватили смо суштину овог народа. Те рибе нису само сувенири, оне су жеља за благостањем, пажљиво уткана у традицију која се не мења вековима.

У Краљевском музеју у Ајутаји смо открили модерну бајку са дубоким смислом.

Гледајући те невероватне резбарије у дрвету, слике везене свилом, ремек-дела златарства и уникатне предмете прекривене сјајним љуштурама буба красаца (Jewel Beetle/Sternocera aequisignata) – оних које у свом кратком животном веку красе тајландске шуме, а након угинућа, захваљујући стрпљивим рукама уметника, добијају нови живот као вечна, смарагдна ремек-дела – схватите да је овде уметност начин да се победи сиромаштво и сачува достојанство човека.

Наиме, иза невероватних експоната од злата, дрвета и свиле стоји племенити државни пројекат.

Људи из најсиромашнијих руралних крајева Тајланда добили су прилику да постану врхунски мајстори. То је начин да се достојанство и лепота врате онима којима је то најпотребније.

И док смо у Краљевском музеју у Ајутаји гледали прецизност злата и свиле, у Патаји нас је дочекало Светилиште истине (Sanctuary of Truth, Храм истине) – највећа дрвена грађевина ове врсте на свету.

Ту, на самој обали, стотине мајстора деценијама клеше дрво, претварајући га у филозофски трактат о човечанству.

Гледајући тај бескрајни процес рада, постало је јасно: за Тајланђане, уметност није само готов производ, већ сам пут стварања који храни читаве заједнице. Ако је Ајутаја огледало прошлости, Светилиште истине је живи споменик који никада не престаје да расте.

Ова колосална грађевина од 105 метара, изграђена у потпуности од дрвета без иједног металног ексера, делује као да је изронила из мора и маште.

Сваки квадратни центиметар је прекривен ручно резбареним фигурама које причају о односу човека, свемира и знања. Ова гигантска дрвена грађевина стоји као доказ да тајландска уметност никада није готова. Она је процес који траје, баш као и живот на Пловећој пијаци, где се традиција трговине и данас одвија на води.

Ништа не заокружује причу о Тајланду као њихова кухиња. У миру једне баште, учећи да балансирамо зачине за зелени кари, научили смо најважнију лекцију – у Тајланду ништа није случајно, од зачина у тањиру, преко љуштуре бубе претворене у накит, до длета које дуби дрво у Светилишту истине. Све је то део једне велике потраге за хармонијом коју овај народ несебично дели са светом.