У крипти владике Георгија у Старој Донголи – седам и по векова суданског православља

Без ветра, цео се простор претворио у џиновску фуруну. Тешко смо дисали, с муком корачали… 

Нађосмо се на новијем, муслиманском гробљу, са низом купастих гробница високих два метра. „Новије“ – значи да су гробови стари између сто и триста година. Низ „кубета“, како их зову, наликују окамењеним стоговима пшенице чија је унутрашњост празна.

Стадосмо под једно кубе да се заклонимо. По храпавим белим зидовима исписане су молитве на арапском, цитати из Курана и, на више места – „Алах“.

Око кубета су разасути скромни муслимански гробови означени тамним комадима камена. Издалека изгледа као да су загасите туфне посејане по жутом тепиху.

Богородица се породила испод палме

„Испод кубета сахрањивани су шеици и дервиши“, објашњава ми Макарије, мој водич, док вади неколико палминих плодова и ставља их у ћоше гробнице. Палме су симбол живота и богатства у немилосрдној средини. Пијаце су препуне њихових плодова, оне су основни састојак хране, одеће, свакодневних предмета, намештаја, али и структуре зграда. Судан је један од десет највећих светских извозника урми – тог „хлеба пустиње“, „плодова богова“.

„По Курану, Богородица је потражила хлад испод палме у порођајним боловима. Сад ћеш видети фреску каква нигде другде не постоји: мали Исус из крила Богородице пружа рукицу да убере урму.

Без палминог лишћа и гранчица нема ни рођења ни смрти у овим пределима: сваку церемонију ће и хришћани и муслимани зачинити овом биљком. Палме су неизоставни део наших обичаја, бајки, снова“ – у даху говори Макарије, мој необични водич, православац пореклом од првих хришћана из Коптске цркве, а ја га молим да са мном подели неки обичај.

„Када новорођенче дође на свет, плацента и пупчана врпца се закопају у земљу у близини одаје у којој се трудница породила, па се на том месту засади палма. То дрво је за породицу свето.

Кад младожења одлази по младу, грану палме носи у десној руци. Свадбена колона мора, барем накратко, да прође покрај Нила. У модерно доба иде се колима, па се грање палми качи на аутомобиле, уз музику бубњева и других старих инструмената. Палминим лишћем и гранчицама украшавају се и столови и столице за госте. Палме ће бити са младенцима и кад млада први пут крочи у нови дом.

Кад се дечаци обрезују, у десној руци држе грану палме.

Када човек умре, у гроб се полаже и грана палме, а на гроб – две.“

Макарије наставља да прича, а ја упијам: муслимани верују да је Мухамед рекао како им у наслеђе оставља бригу „о вашој тетки – палми“.

„Заиста, палму посматрамо као да је биће, човек, и то рођак. Када обележавамо Рамазан – јер се и ми хришћани придружујемо браћи и комшијама муслиманима у прослави – кад се прекида пост, увек се прво засладимо урмама. Палма може да живи више од сто година. Она често пружа једини хлад, омогућава биљкама и животињама да у том хладу опстану. Од њених листова правимо котарице и намештај. Тако мало воде узима, а тако много плодова даје! Чудесна је то травка!“

Да, палма није дрво, већ врста траве. Дакле, у даљини, преко пута Нила, где се зелени појас палми, то није шума већ – травњак! О томе ћу мислити сваки следећи пут кад се нађем у шуми палми, као мрав у дубокој трави.

Иако смо удаљени хиљадама километара и живимо на два различита континента без такорећи икаквог међусобног контакта, историје Судана и Србије повлаче невероватне паралеле.

У модерно доба и они су преживели америчко бомбардовање, додуше мање страшно него ми, али и дуготрајне америчке санкције. Но, сличности развоја хришћанства у Судану и Србији за мене су највеће откровење.

О историји хришћанства у Судану прича ми Макарије.

Византијска култура у Судану, као и у Србији

Нову, хришћанску веру донели су у Судан Копти, који су у то доба били под директном влашћу Византије. Реч је о 6. и 7. веку, дакле, хришћанство је код њих стигло у слично доба као и међу Србе.

Култура, религија, поглед на свет вековима су нама и Суданцима долазили из истог извора – византијског, а затим отоманског Константинопоља. Да ствар буде још интересантнија, хришћанске мисионаре, суданске Ћирила и Методија, који су преобратили народ, послао је у Судан цар Јустинијан Први, рођен код Лебана на југу данашње Србије.

Суданци су испрва примили грчко православље, а затим постали монофизити. Признавали су примат Коптске цркве са седиштем у Александрији, па их историчари називају Коптима, иако се радило о другачијем народу и независној држави.

Стигао сам у Стару Донголу, престоницу православног краљевства Макурија. То је била најмоћнија од три суданске православне државе, које су постојале од 7. до 14. века.

Макурија је имала тринаест провинција и у свакој је изграђена саборна црква и постављен посебан владика. О томе се мало зна, јер муслимани не воле да истичу величину и значај хришћанске државе, па чак тај период прескачу у уџбеницима, тако да су у то мало упућени не само странци, већ и сами Суданци.

Када сам чуо да је ово била православна држава, чинило ми се природним да је, можда, неко још задржао веру прадедова. Читао сам да је постојање мале хришћанске кнежевине поменуто у изворима из 1773. године, а египатски Копти су ми говорили да је пуно хришћана било у Судану све до устанка који су 1881. године Суданци покренули против окупатора. Устаници су били тврдокорни исламисти и протерали су или преобратили већи део преосталих хришћана. Чини ми се да постоји посебан круг пакла за оне који огњем и мачем приводе друге својој вери…

Како сам дошао до Макарија, мог православног водича

Процењује се да данас у Судану живи око четиристо хиљада Копта, што је тек мали део популације која броји четрдесет пет милиона. Већина тих Копта нису православци које ја тражим, то су египатски Копти који су се овде доселили у минулим вековима, бежећи од прогона када је Судан био толерантнији. Ја бих волео да упознам човека чији су директни преци живели у краљевству Макурија.

Мој пријатељ, коптски владика у Египту, рекао ми је да још постоји десетак хиљада људи који су део Коптске цркве, за које се верује да су директни потомци првих православаца. Јасно се издвајају од других Копта зифт црном бојом коже. Замолио сам га да назове свог пријатеља, владику у јужном Египту, који ће позвати свог пријатеља, владику у Картуму, који је онда задужио свештеника да ми за Стару Донголу пронађе водича, хришћанина из једне такве породице. Можда делује лако, али је организовање посете трајало двадесет дана. Укратко, тако сам упознао Макарија.

Посебан проблем био је како стићи до старе престонице, која се налази на обали Нила али у пустињи и ван главног пута. Локалитет је напуштен, ту нико не живи, па ни јавног превоза нема, а нисам могао да приуштим приватно возило које би нас до тамо превезло.

Макарије, господин мало старији од мене, који изгледа као да је већ у озбиљним годинама. Лице му се зборало, а покрети су му спори и укочени. Смиреношћу оправдава значење свог имена – блажени. Мирно је прихватио чињеницу да ћемо морати да стопирамо. Каже: чак и да имам новца, зашто бих га улудо трошио…

Битке за Донголу

Успут ме засипа историјским подацима који су ми неопходни да разумем где се налазим.

Елем, Арапи су освојили византијски Египат 640. године, а након само две године су са двадесет хиљада коњаника кренули у Нубију. Стигли су до Донголе и тад се догодило чудо – уједињене арапске снаге доживеле су један од ретких пораза.

Хришћани су прозвани „избијачима очију“, јер су тако вешто засипали противнике кишом стрела, да су на стотине, можда и хиљаде арапских војника били – погођени у очи, прича Макарије.

Додаје да арапски извори не говоре о поразу, али признају да експедиција није била успешна.

Па ипак, после десет година покушаће да освоје православну Донголу још једанпут. Други донголски бој био је прави судански бој на Косову.

Одиграо се 652. године, када је арапска војска наступила са пет хиљада људи.

Вођа Суданаца Кулидурат, који ме по опису подсећа на кнеза Лазара, храбро је наступио и нанео тешке губитке непријатељу, иако је био опкољен са свих страна. Током борби тешко је оштећена Саборна црква, чије макете подсећају на Храм Светог Саве.

Један арапски песник је записао: „Моје очи никад не видеше битку као код Донголе, са коњима у јуришу оденутим металним оклопима.“ Шиитски историчар Ахмада ел Куфи наводи да никада у својој историји Арапи нису преживели сличан пораз. Престоница није пала у руке непријатељу. Држава је процветала.

„После Другог донголског боја склопљен је пакт који називамо 'бакт'. Муслимани су се повукли на север, у оквирне границе данашњег Египта, а ми смо извојевали слободу. Договорена је трговачка размена – из Донголе ћемо годишње слати триста шездесет робова у замену за житарице, вино, коње, тканине, и биће гарантована слобода кретања и трговине.“

„О, па пило се добро вино у овој пустињи“, рекох.

„Него шта! Пронађене бачве и фреске доказују да су наши преци не само увозили, већ и производили вино у Донголи!“

Мало ко је на свету чуо за Донголу, а камоли за ове ратове и овај мир. А то је најдуготрајнији уговорни мир у историји! Трајаће петсто година, обезбеђујући пет векова слободе и просперитета православном Судану.

Донголци ће успети незамисливо: зауставиће тада најјачу војску на свету и постаће брана продирању ислама на југ. У то доба није било значајније силе јужно од Донголе која би се одупрла освајачима, и велико је питање шта би се догодило да они нису ставили свој живот на коцку.

Зар се и у томе не огледа сличност са Србијом? Они ће, баш као и ми, на крају платити високу цену и бити покорени, али се ислам никада неће проширити на већи део Африке.

Ислам није ушао у Судан мачем

Тек ће египатски Мамелучки султанат у 13. веку постепено војно покоравати тад разједињени Судан. Свог владара довешће на судански трон 1275. године, али ће он исте године бити убијен. Уследило је доба превирања, а врата Арапима су била отворена. Па ипак, Судан није примио ислам мачем, већ мешањем становништва, склапањем безбројних бракова Арапа и Арапкиња са Нубијцима и Нубијкама, и постепеним преласком на нову веру.

Па ипак, све донедавно, у народним обичајима остали су сачувани трагови хришћанских веровања и церемонија.

Суданци су миленијумима мајсторски прихватали туђу културу и религију, али остајали своји, сваки пут туђим утицајима обогативши сопствено наслеђе. У најтежим поразима на крају су бивали победници. По паду хришћанских краљевина, основаће низ муслиманских држава које ће доживети процват и оставити дубок траг у уметности и историји.

Донгола, сада под заштитом Унеска, на савршеном је месту: на брду које надвисује Нил, одакле контролише реку, плодну земљу крај Нила, и пустињске караванске путеве на лако одбрањивом и добро утврђеном узвишењу.

„Наши преци су градили цркве без престанка!“, каже ми Макарије док прилазимо једној згради од блата. „Само у граду и непосредној околини пронађено је петнаестак верских објеката. Храмови споља нису били импресивни, имали су уске прозоре и врата, често раван кров. Унутра су били дугачки, а стубови са обе стране водили су вернике до олтара. Тек понека црква је имала куполу. Но, увек су све биле осликане фрескама од пода до плафона“, дочарава мој сапутник. 

Долазимо до одбрамбених зидова који су били високи и по десет, а широки до четири метра. Макарије прича да је градња тврђаве започета пре примања хришћанства, да најстарији зидови од пешчаног камена и блатних цигли броје више од хиљаду петсто година.

„Било је много одбрамбених кула. Унутрашњи зид који је штитио краљевске одаје био је од мермера“, објашњава Макарије. На једном месту зид је бар двоструко виши од нас. Уоколо су само остаци остатака, мада су и они импресивни. Мештани су користили камење за изградњу кућа, а много тога је порушено у сукобима са муслиманима.

На узвисини стоји велика правоугаона зграда од блата, благо укошених страница, са два спрата различитих висина: први је изузетно висок, скоро без отвора, а други је значајно ниже таванице, пун прозора и врата. Личи на усамљени насукани брод. Доминира окружењем, види се издалека.

Фреске

Макарије је набавио кључ, али ме моли да унутра не фотографишем. Први спрат је у потпуном мраку, тек мало светла допире од врата. Очи се једва привикавају, обневиделе од блештавог сунца. Тек после неколико минута приметих полукружно засвођене просторије – то су вероватно били магацини. Макарије вешто проналази врата иза којих се у тмини назиру степенице.

„Зидови овог здања су дебљи од метра. Грађени су пре хиљаду година, у 9. или 10. веку. Сад те водим у престону салу за крунисања владара“, рече док његови кораци шкрипе реметећи вишевековну тишину.

Просторија у византијском стилу окружена је стубовима, а у средишту је квадратни трон. На зидовима се у тмини назиру остаци фресака. Макарије ми скреће пажњу на ликове Христа и једног владике, а затим на ботаничке мотиве. Као и код нас, и у Судану су владари и владике који су много учинили за свој народ и цркву проглашавани свецима.

Сличне грађевине сам виђао у Истанбулу, али и по неким местима по Бугарској. Здање је монументално – најважнија зграда коју су Суданци изградили у средњем веку.

„Стари обичаји су једним делом опстали у хришћанској држави, понеки су се одржали и до сада. Данашња коптска литургија служи се на древном језику, сличном језику старих Египћана, а у славно доба масовно се користио и грчки језик.

Први познати донголски светац монах Ана

У то доба до нас долази воденични точак. То је био револуционаран изум! Омогућио је да се наводњава велика површина и узгаја више хране него раније.

„Како су се облачили? Како су изгледали?“

„Исто као у Византији, жене су носиле дугачке хаљине украшене сложеним везом.“

Дакле, да је неко у то доба посетио српски и судански двор, наишао би на људе исте вере, сличних цркава, обучених у једнаку одећу! Зажмурио сам покушавајући да то замислим. Провели смо пола сата крај некадашњег престола, ћутећи. Обојица смо имали потребу за тишином, за тихим упијањем атмосфере светог места.

„Наши преци у Донголи нарочито су славили архангела Михаила. Његово име је често исписивано на посудама, амајлијама, зидовима кућа, а посвећена му је и једна капела“, прича Макарије.

У источном делу града изграђен је манастир у 6. веку, који је био активан наредних седамсто година. Ту су пронађене две цркве и испосница монаха званог Ана, првог познатог донголског свеца. Дограђен у 10. веку, са више од стотину фресака, важан је извор за проучавање православља у Нубији. Мада су фреске у византијско-коптском стилу, чак је и мени као лаику јасно да садрже уникатне нубијске карактеристике.

Гроб, молитва и ја

„Сада смо у крипти владике Георгија, преминулог 1113. године“, рече Макарије док улазимо у високу гробницу са косом таваницом. Извади из џепа лампу, која му послужи да осветли зидове: синуше стотине редова густо исписаних грчких и коптских молитви. Пошто пољуби зид на улазу, Макарије извади из џепа једну урму и стави је на гомилу сасушених палминих плодова.

„Шта пише у овим текстовима?“, питам.

„То су молитве Богородици, одломци из Старог и Новог завета, али има и неких текстова које наша црква не признаје као свете… У криптама овог манастира сахрањено је деветнаест људи у периоду од триста година“, каже.

Светлост лампе трепери, батерија је слаба, стојимо у полумраку. Макарије тихо започе да пева православну молитву. Православне светиње су биле претворене у џамије, а сада су напуштене. Па ипак, оваква молитва могла би да га кошта главе. Лампа се угаси, остасмо у потпуном мраку – гроб, молитва и ја.

Макаријев моћни а тихи глас као да не долази од човека. Учини ми се да молитва долази из самих зидова, из гроба. Чује се благи одјек, као да удружени певају Свети Георгије и светиња.