Мајсторство кане на острву Ламу – риболовци се враћају с мора својим осликаним женама

Шпанкиња Долорес са пријатељицом Џејн долази на острво Ламу пре свега због традиционалног исцртавања руку и ногу смесом од кане, једине биљне врсте рода лавсоније.

Далеко од тога да је Ламу по овој уметности посебан: чак су и косе страроегипатских мумија пре три и по хиљаде година бојене каном, а на источном Медитерану је ова уметност позната још од бронзаног доба. То је традиција древне Картагине, Индије и Арабије, а и дан-данас је распрострањена од Марока, преко Судана и Јемена, до Индије.

„Али ја сам чула да је најбоље место у Кенији за цртање каном управо на Ламуу. Кажу да је ту сад безбедније него пре неколико месеци, укинут је полицијски час и ја ћу, ево, колико сутра, доћи. Добила сам препоруку за једну уметницу, да ли би могао да је пронађеш?“, пита ме лепа Долорес.

До продавнице с наргилама у излогу без џи-пи-еса

Слушам помало уврнута упутства: после болнице за магарце скрећем лево у уски сокак, потом треба да прескочим неку бару, заобиђем сено, уђем у порушено здање, изађем на његовој задњој страни кроз жбуње, онда одмах лево, десно, па још једном десно, и наићи ћу на продавницу са наргилама у излогу!

Треба да лупам на замандаљена огромна, трећа врата после те продавнице, а уместо њих отвориће се малене двери десно. Изненадило ме је колико сам лако пронашао кутак који сам тражио! Отворише се врата, а мени лакну.

„Мислим да би било једноставније да си ме позвао телефоном“, рече ми девојка, одшкринувши врата тако да је не видим, али могу да је чујем. Зове се Видад: кроз полуотворене двери дала ми је цедуљу са својим бројем и рекла да резервишем термин, уз напомену да кану ставља само дамама.

Проследио сам број лепој Долорес и она је већ сутрадан стигла у Ламу. Заједно смо се упутили ка младој уметници, која је овог пута широм раскрилила своје двери. Била је у потпуности прекривена одећом, једино су јој очи сијале лепотом.

Пред свадбу - невесте су главне клијенткиње

У њеној кући, заправо простој белој каменој коцки, запљуснуло нас је шаренило боја као у вашарској шатри: преко зидова су превучене љубичасте, црвене, плаве, зелене… свилене навлаке.

Усред тог шаренила стоји канабе, на којем клијенткиње, као пацијенти код психијатра, могу да се опруже и да се препусте тамнопутој уметници завијеној у црно. Муж јој је настрадао на мору, удовица је, али му је и даље верна. Да није, ко зна, можда би је родбина и убила. А овако, ради и зарађује, и за своју, и за децу велике мужевљеве фамилије, пошто му је она била четврта жена.

Прочуло се да је најбоља, а најчешће је пред свадбу походе невесте како би им тела била исцртана за свечани дан. Једнобојна, црна у толиком шаренилу, зашиљеним дрвцетом вешто црта загонетне линије по кожи својих трпељивих клијенткиња.

Њени цртежи су необично живи, па се чини као да по кожи играју и певају, као да се непрекидно крећу; њене линије разливају се и теку по рукама као реке. Дозвољава ми да правим друштво Долорес, пошто је цртање спор и монотон процес. Ја је запиткујем и сазнајем мноштво детаља.

Кана, мед, лаванда и – молитва

„Сама биљка кана не може да остави траг. Боју дају њени сасушени и уситњени листови претворени у пасту, која се везује за протеине у кожи, и тако настаје моје дело. У пасту обавезно додам мало меда или шећера да смеса приликом сушења на кожи не би пуцала. Такође је неопходно и мало лаванде, или које већ етерично уље могу да набавим – оно бојама повећава јасноћу", прича Видад.

"Није баш једноставно направити пасту и, када смесу припремим, она мора да одстоји четрдесет осам сати како би се из лишћа издвојили молекули. Над том смесом се молим најмање десет сати, а некада и целих четрдесет осам, без престанка! Призивам срећу, нарочито када ми долазе невесте које су ми род или другарице из детињства“, стрпљиво објашњава Видад на одличном енглеском, а ја је питам откуд овај језик тако добро познаје.

„Моја бака је из Ирака, па сам редовно гледала стране вести како бих пратила тамошња ратна дешавања, и тако сам научила језик.“ Каква необична школа језика, помислих.

Пошто је детаљно опрала руке Шпанкиње Долорес, уз благу масажу, уметница је урадила и брзи пилинг, да скине сву мртву кожу. Затим је прионула на креативни део посла. Умакала је писаљку у пасту и пажљиво је наносила на Долоресине нежне меке руке, на самом преласку из лепоте младости у лепоту зрелости.

Кана није тетоважа, то је цртеж на кожи с веком трајања

„Долорес! Када завршимо наношење пасте, мораш мирно прележати ноћ! Паста мора да стоји на твојим рукама и ногама најмање шест сати“, објашњава Видад.

„Зар је толико времена потребно да се боја прими?“, питам у неверици.

„Боја ће бити видљива већ после неколико минута. Али ми желимо јаку, дубоку, што трајнију шару на кожи“, објашњава. „Када сутра уклонимо кану, остаће наранџасте шаре. Тек за три дана уследиће оксидација и боје ће попримити тамноцрвенкастосмеђу нијансу.“

Шаренило уметничког салона необично утиче на вид, па ми се чини да помало лебдим. Хвата ме нека блага несвестица и ако би сад Видад махнула рукама изнад моје главе и пренела ме у неки други свет, не бих се изненадио.

„Боје најбоље приањају за шаке и стопала, и на тим местима су најтамније, пошто је ту најдебљи слој коже. Али кана није тетоважа, то је цртеж који има свој животни век налик лептировом. Његова савршена етапа траје свега неколико дана, а затим почиње да бледи: након неколико недеља, како је све настало, тако ће све и нестати“, враћа ме у реалност Видад.

Њене марљиве руке зашиљеним штапићем наносе пасту на Долоресине шаке и већ се виде први обриси раскошних цветова на кожи потамнелој од сунца.

Чувајте се фабричке пасте - садржи хемикалије!

Видад се жали на колеге које неозбиљно прилазе овом послу.

„Потребан ти је таленат и божји благослов. Мораш озбиљно да схватиш посао који радиш. Рецимо, када се направи паста, на полици може да стоји најдуже недељу дана, а код мене никада не стоји више од пет ноћи. У супротном ће боја на кожи бити краткотрајнија", објашњава Видад.

Баш због тога што није лако стално правити нову пасту, Видад каже да њене колеге прибегавају триковима. Сад се фабрички производе пасте које садрже разне хемикалије, а оне су опасне за кожу. Тако, добијеш диван цртеж, а затим и дивну алергију, опомиње она.

У неким случајевима, упозорава, можеш и „да отпутујеш Богу на истину..." и додаје:

„Једино кана у праху може да се чува дуго, чак и неколико година, али у добро затвореном паковању.“

Распричала се Видад, па не знаш да ли више раде уста или хитри прсти. Дебели слој пасте формира цртице и линије, биљка се већ расцветала на Долоресиној руци, а кружне штрафте ме подсећају на хипнотичке шаре.

„Пуну зрелост кана стиче три дана након наношења. И то у једној јединој боји, црвенкастосмеђој. Наводно, постоји и црна кана, али та боја потиче од другог биља и најчешће је пуна хемикалија... Тако нешто, Долорес, а ни ти Викторе, немојте никада да користите!“

Нема свадбе ни весеља без - исцртавања тела

Чуди ме што ми се стално обраћа, као да ћу ја да наносим кану, иако се добро зна да је то искључиво женска љубав, попут кармина или лака за нокте. Прочитала је у мојим очима чуђење.

„Сваки прави мушкарац барем једном у животу треба да офарба косу и браду црвенкастом каном“, каже Видад, а ја замислих себе таквог и загрцнух се водом коју сам управо узео да попијем.

Приметио сам већ да понеки старији мушкарац има део косе или дуге мухамеданске браде офарбан у црвенкасту боју, али нисам знао да се ради о кани, нити да се сматра пожељним да прави муслиман барем некад у животу то уради.

„Нема свадбе ни весеља без кане“, каже Видад. „Променила су се времена, нема више добрих, старих домаћинских кућа. Раније, кад домаћин прави весеље, имам толико посла да шест месеци могу да живим од тога... Украшавам невести руке и ноге, младожењи косу и браду, а затим магарцима гриве, ноге, репове... Но магарци су у последње време запостављени", наставља своју причу Видад.

„Каква ти је то брачна ноћ ако тела нису исцртана!", објашњава Видад да цртање траје данима и да тад упошљава помоћнице, младе девојке које ће једном наставити њен посао.

Ноћ кане

„То што ви у Европи имате као девојачко и момачко вече, па лудујете без икаквог смисла и реда, код нас је ноћ кане, па се окупљамо и славимо, молимо се и цртамо оно што је од Бога дато. Млада ће три дана бити затворена у својој соби, сакривена иза свилене завесе, а друштво јој праве деца и другарице" каже она и открива да наноси невести пасту и по шест пута, с тим што ће сваки слој на себи држати три-четири сата, тако да само исцртавање младе траје безмало двадесет четири сата.

„Ствараћу арабеске, цветне мотиве, геометријске фигуре – по њеним рукама, ногама и лицу. Тај цртеж није само украс, то је талија за срећу, радост и лепоту, заштита од злих духова“, прича Видад, а руке не престају да раде, стрпљиво баратајући пастом на врху гранчице.

Од прстију, преко шака, настављају се цветови и кружни облици до лаката, па и изнад, ка раменима. Руке више нису руке, већ уметничко дело, сведочанство да је Бог сишао на земљу и дао људима таленат да њиме досегну небеске висине.

Чини се као да кана полагано продире и у Долоресину личност, па она постаје скромнија али и заводљивија, постаје мистично лепа.

Показује ми ситан вез на рукама, а мени се поново чини као да сам под хипнозом док посматрам како настају шаре, како се по Долоресином телу шири лепота. Врхови прстију су јој у потпуности офарбани у црно, као да их је уронила у мастило.

Видад се уморила, па једним громогласним узвиком дозива комшиницу. Телефони су овде превазиђени: кад одјекне жив човечји глас, птице на далеководима полете! После само два позива чује се како се негде у суседству откључавају зарђали катанци, како шкрипе старинска врата и клопарају нануле по коралном камену којим је поплочана улица.

Сестринство кане

Долази средовечна госпођа косе завијене у црну мараму, тако да јој се ниједна влас не види, али у розе одећи на цветиће. Нокти су јој јаркоцрвени, па поглед на њима застаје, а затим се разлива дуж линија цртежа којима су осликане руке. Одмах узима чинију, меша пасту сребрном кашиком и креће да је у танким линијама наноси на Долоресине глежњеве и стопала. То чини фишеком направљеним од украсног папира за поклоне, сасвим налик корнету за сладолед: врх му је згужван у буџу, тако да паста не може да се излије, а уско дно служи као писаљка.

Долази и пролази још комшиница: зачас шарена просторија постаде мала, па се на импровизованим клупицама испред куће наниза мноштво жена, те једна другој кренуше да штапићима и корнетима досликавају руке и ноге. Жамор и смех испунише улицу, а испод разнобојних хаљина, које покривају цело тело, сева кожа са свежим цртежима.

„Све жене из комшилука долазе код мене. Међусобно се осликавамо, и то најмање једном месечно, таман да никада не останемо без цртежа на кожи. То је знак нашег пријатељства, а тако и остајемо у форми и усавршавамо своју уметност. По томе се сада наш комшилук издваја и препознаје“, објашњава Видад.

Чини се као да цртежи настају у тренутку, из главе. Као да нека виша сила диктира покрете, а да сама уметница не зна у ком ће правцу кренути њена рука у следећем тренутку. Упитах Видад да ли има план кад црта.

„Највише волим спонтане шаре, онако како ме Бог води... Али ево, погледај, имамо и књигу са стотинак модела, одакле се штошта може бирати и комбиновати.“ Пружа ми књигу умазаним рукама, и ја посматрам стотине модела цветова, листова и разних симбола.

„У овом крају много породица живи од мора. А обичај је, кад се муж врати са далеког пута, да га жена у знак добродошлице сачека са исцртаним телом“, прича ми Видад.

Изгледа да је женама испред куће понестало пасте. Спремно ваде кесице са прахом кане и додају му цеђени лимун. Чује се како у кухињи ларма једна од дама: тражи тигањ, а затим долази до нас и разлива пасту по њему. Иако у кухињи постоји шпорет на гас, Видад вади свеће и изнад њих, на импровизовано постоље, ставља тигањ. Наступа тишина, даме склапају очи и руке у заједничкој молитви, коју све гласније изговара Видад. Затим свака од тих жена узима по кап кане из тигања и ставља на свој длан, тако да остане траг.

Видад ми каже: „Управо си присуствовао сестринству кане, ми смо повезане овом биљком и овом уметношћу, старамо се једна о другој и међусобно помажемо. Нема ближег рода од оног по Богу, а Бог је свој додир ставио у кану.“