Зенгена – језеро настало у вулканском кратеру, успомена из великог потопа

У намери да пропутујем Етиопијом нашао сам се пред низом логистичких проблема. Почев од тога да та земља нема развијене саобраћајне везе какве ми из Европе очекујемо.

Стицајем срећних околности, како то на мојим путовањима често бива, у порти манастира Дебре Либанос упознао сам Бемнета, човека који ми је предложио да изнајмимо комби, па да узимањем путника успут покријемо трошкове путовања. Он би возио, а ја бих био кондуктер.

Тако је и било. Успут смо се смо се заустављали да посетимо значајна туристичка места или Бемнетову родбину. 

На ободу кратера угашеног вулкана, језеру Зенгена, нашли смо се случајно: главни пут пролази близу, па смо се застали. Ја о том месту ништа нисам знао, али ми је Бемнет скренуо пажњу да је то природно чудо које никако не треба да пропустимо.

Необично језеро Зенгена налази се неколико стотина метара од главног пута. Овалног је облика, као да је исцртано шестаром, цело се види са места на којем стојим. Откривам да сам на врху вулканске калдере, а језеро заправо испуњава некадашњи кратер. 

Са мном је путићем између величанствених кипариса на највишу тачку вулкана кренула читава свита из комбија који возимо Бемнет и ја. Иако живе недалеко одатле, већина њих никад није имала прилику да језеро осмотри изблиза већ су о њему само слушали.

Ова земља, мада огромна, није богата језерима: свега је двадесетак значајних на толиком пространству. Једно од њих, Зенгена, не само да је посебно због свог вулканског настанка, зидова калдере испуњених вулканском прашином и осушеном лавом, већ и зато што је по дубини, са својих сто шездесет шест метара, друго у овој земљи.

Дочекује нас водич који наплаћује прилаз видиковцу и спремно са мном дели неколико научених реченица на енглеском језику.

„Језеро је настало колапсом вулканске купе у великој експлозији – то је процес назван мар у свим језицима. Овални кратер у којем је сада језеро, настао је експлозијом плинова из магме или додиром паре подземних вода са магмом. Простире се на педесет пет хектара, на висини од 2.515 метара. Око језера расте седамдесет пет врста биљака. Неке су засађене људском руком, као што је, на пример, мексикански кипарис, користан као грађа за куће. Брзо расте и отпоран је на сушну климу“, прича нам водич.

Читава шума велелепних кипариса високих и по тридесет-четрдесет метара заиста краси околиш, а убрзо ћу наићи и на посечена стабла која ће ових дана бити претворена у нечији дом.

Боја језера је зелено-плава, вероватно због вегетације што се надвија над кратером и огледа у језерској води. Пределом влада тишина, готово манастирски спокој, прекинут изненадним шушкањем на дрвећу.

„То је мајмун колобус, а има и хијена, дивљих свиња, јелена, јежева, фазана…“, описује водич живи свет кратера и додаје да мештани верују да је језеро настало у великом светском потопу, налик оном из Старог завета. „У самом језеру донедавно није било рибе, али су дошли експерти из Адис Абебе, па сад ту има највише талипије, аутохтоне афричке врсте, која се широм Етиопије гаји барем три хиљаде година… Али, има и шарана и мрене.“

„Долази ли овамо много посетилаца?“, питам, а водич спремно одговара: „Како да не! Па ми смо на главном путу! Прошле године било је више од десет хиљада домаћих туриста! У близини је град у којем се често организују разни скупови и конференције, па гости често наврате да виде ово чудо природе.“

„А има ли страних гостију?“

„Много, много… чак двадесетак!“

Пречник језера је свега један километар, а по самом врху калдере земљани пут дуг три километра кружи кроз шуму кипариса. Саградили су га комунисти пре неколико деценија, али је још у добром стању. Две земљане траке међу високим дрвећем чине се као пут до недођије, а ми, посетиоци, као наследници Петра Пана. До језера се тренутно не може – клизава блатњава стаза прети да одвуче знатижељника директно у воду.

Ред кипариса стоји постројен као војна чета: сви до једног се огледају у води, као шума окренута наглавачке. Сунце се споро помиче по хоризонту али ни оно не може а да се не окупа: јасно и сјајно брчка се тачно између мене и кипариса. Љубичасти, плави, жути и бели жбунови, понека црвена цветна експлозија, налик машти која се распламсала и расте овде, у шуми, на обронку вулкана. А где би другде?

Танка стабла младих кипариса исправила су своју кичму право до неба: гола су и боса, само им се зелене ћубе вијоре на ветру. Од њихових предака, старих стабала, нису направљене само куће, већ и цркве. На једну шумску светињу случајно наилазим: стабла су поређана тако да творе једну просторију довољну за двоје-троје верника и нешто икона. Пред климавим вратима – две спојене даске на шаркама, на поличици су остављене свеће и женске шарене мараме, метални кров чува иконе од кише, а крст од свега другог.

Језеро је правилна елипса: као да је неко огромни камен у облику планете Земље бацио на тло и улубљење испунио водом. Калдера није подједнака на свим странама: где њен врх више извирује из воде, тамо је мање зеленила, док су нижи делови страна сасвим обрасли.

Дуж пута се продају црне и беле пунђе мекане као свила: то је длака са коњских репова. Помислио сам да су у питању метлице за чишћење, али ми објаснише да служе за растеривање мува и комараца.

Људи ходају увијени у ћебад: мада смо близу екватора, висина и ветрови могу нагло да оборе температуру. Нуде ми да пазарим мед и маслац, разне предмете од плетеног прућа и бамбуса. Од рогова бикова направили су чаше и шоље, држаче за свеће и украсе, крстове, минђуше, па чак и рукавице од рогова!

„То су све направиле моје комшије“, објашњава водич. „Ја сам припадник Ави народа, познатог по узгоју коња“, каже и показује на равницу где се у даљини назиру силуете расних мустанга. Тако сазнајем да овде живи народ који говори својим сопственим језиком и броји око седамсто хиљада људи, а узгаја чак седамдесет хиљада коња.

„Нико у Етиопији нема ни приближно оволико коња. Када се родимо, радосну вест разносе коњи са јахачима-трубачима, приликом венчања по младу се иде на коњима који носе заставу Етиопије, а младожења и млада до цркве долазе јашући. Кад дође време растанка и тренутак сахране, десет пастува ћемо обући у посебне одоре украшене крстачама само за ту прилику. Носиће и заставу наше земље… А главни вранац домаћина уцвељеног домаћинства преузеће на свој врат белу тогу покојника. Нећемо га зајахати све док траје церемонија – њега прати душа умрлог до вечног почивалишта.“

Почасним постројавањем коња дочекују најзначајније госте и државнике; без доброг дората незамисливе су велике прославе и фестивали, па чак и православне церемоније. „У нашем православљу веома је важна церемонија изношења реплике заветног ковчега. За ту пригоду у мом селу се истимаре десетине коња, па они иду и испред и иза поворке, украшени црвеним ђерданима“, развезао је причу водич, пошто је видео да његова омиљена тема и мене интересује. „А онда следи забава. Ави народ је осмислио више игара са коњима, а највише волим да гледам гугис: један коњаник клекне са штитом, а други треба да у скоку копљем погоди штит, па се затим смењују…“

Време је да наставим пут. Путници који ме чекају већ су постали нестрпљиви – сви су давно отишли до минибуса, дајући ми до знања да је време за полазак. Возимо се покрај тек саграђених цркава, пролазимо кроз мање градове, пијаце, запуштене улице. Студент којег смо бесплатно повезли ставља нам на ретровизор сасвим избледелу налепницу срца у бојама дуге. Један бели ђогат у највећој гужви аутобуске станице сада ми се учини као да је више од коња: симбол читавог народа. Дубоко осећам да је циљ овог мог путовања само путовање – све што видим и доживљавам на магистрали од Адис Абебе до Бахир Дара.

Некаква кућа од блата искривила се у осмех: тако се зид са гредама у блату уобличио, тачно као линије усана, па се чини да се кућа кикоће док јој врата, као гигантски зуб, прекрива бела завеса. У њеној близини метални киоск што продаје најновије цедеове прелепљен је десетинама постера афричких, индијских и америчких филмских јунака. Мушкарци улицама ходају углавном у белим тогама. На понекој простој кућици, а обично при врху фасаде, осликан је несразмерно велики цвет, звезда или срце, док је доњи део често под верандама као заштитом од сунца. Веранде испод трошних металних кровова главна су места за дружење и кафенисање: ту је сваки пролазник добродошао – да седне, да се одмори, да поприча са домаћинима и осталим гостима.

Путници нас повремено моле да уђемо у град и да их оставимо на аутобуској станици, а ми им готово увек излазимо у сусрет. Повремено чак улазим у аутобусе на станицама да бих осетио каква је атмосфера у редовном превозу. Због једног старијег брачног пара скрећемо с пута неколико километара и возимо их до трошне колибе у њиховом селу. Нико се од путника не буни, штавише, свима је драго што чинимо „оно што Бог заповеда“ и не пратимо стриктне прописе „као други превозници“.

Заустављамо се, испијамо кафу и једемо инџеру са путницима, али и са случајним пролазницима: на палачинку из црне глинене посуде са поклопцем сипа се три-четири кашике пасуља. Одламајући комаде инџере то дели нас петоро. Насред улице стоје похабани столови за стони фудбал, док се мало даље на импровизованој полици, такође у прашини, сместио звучник: ту се увече окупљају млади и праве журке, причају, кошкају се заљубљују, забављају до касно у ноћ…

У кафани, где смо сели да предахнемо, цео зид је претворен у мурал препун јелена и дрвећа. Поред је продавница свечане одеће, такође смештена унутар лименог киоска-контејнера. Чисте беле венчанице са сведеним шарама из народних ношњи дочаравају грациозност овдашњих невеста. Све треба видети и свуда треба проћи, а времена је мало.

Једна земља и један народ неупоредиво су више од понуде у туристичким турама. Треба табанати прашином, обилазити и цркве и продавнице, и реке и гробља, дружити се са просјацима и господом, треба, ето, ако се укаже прилика, склопити помало шашав договор и постати кондуктер шклопоције, па се приближити другој култури.

Гледам кућу од блата попуцалих зидова и замандаљених прозора испуњених паучином, па ми се чини да се и напољу осећа мемла што влада унутра. Трагови боје који избијају из блата сведоче да је некада давно кућа била окречена. Испред улаза је постављена минијатурна глинена пећ, једино на чему се кува, као и пластични жути канистер за воду, коју ко зна одакле доносе.

Домаћица је неколико шарених металних тањира, помало зарђалих и улубљених, налик онима што су се употребљавали у Европи педесетих-шездесетих година двадесетог века, покачила по пропалој фасади као украс, а ја бих рекао као знак да се не предаје сиромаштву, штавише да је победила. Убрзо схватам да није једина – наилазим и на друге куће, једнако пропале, али украшене декорисаним лименим тањирима. Неколико сиромашних породица удружило се и саградило дугачку кућу од блата, од свега тридесет квадрата, за петнаестак душа.

Преживљавање је натерало Етиопљане да буду довитљиви и интелигентни, снажни и необично издржљиви. Видим мршавог босоногог човека, чини се као сламка, кости му штрче кроз кожу, ко зна када је последњи пут окусио инџеру… Да дунеш у њега – одлетеће.  Кад оно: као од шале подиже силне џакове, које ја, и сву снагу да упрегнем, не бих померио ни за милиметар.

Једно дрво има необичну крошњу – као да је подигло зелену главу и две зелене руке увис. Пролазимо кроз шуму мексичких кипариса и ја поново молим да станемо да се мало дивим.

Убрзо, прелазимо још један мост преко мирног Плавог Нила. Зраци сунца на заласку падају на нас док обилазимо велики бели камион на чијем бранику су исцртана срца и голубови.