Дањ – средњовековни град који спаја два народа

На путу од Скадра према унутрашњости Албаније, у долини реке Дрим, нама познатој као Задримље, између благих брежуљака и каменом опасаних винограда, у данашњој области Бушати, на брду изнад бране Вау и Дејас, лежи заборављено место – Дањ, или Дање, како га Албанци зову.

Остаци тврђаве, која је некада била средиште живота, трговине и духовности, данас тихују на врху планине, под травом и камењем.

О њој су писали српски краљеви, а вековима касније и албански историчари, попут Дорке Даме 1964. године.

Путовала сам ка Дању поново са Аљбаном, другарицом која је решила да ми открије поједине средњовековне градове за које нисам ни знала да постоје на тлу Албаније, а који су, између осталих, припадали и српским државама.

„То је било важно место и за Србе и за Албанце“, причала ми је успут Аљбана. „Ту су се вековима преплитали путеви, вере и различити језици. И зато је тврђава Дањ симбол заједничког памћења“, објашњавала ми је гледајући у вијугав пут испред нас који је водио ка планини Дејас.

Прилазећи селу у подножју планине, морале смо прећи два моста, један до другог.

Зауставиле смо се на једном од њих како бисмо забележиле кадрове тако лепог и зеленог Дрима. Путоказа није било, а ни пролазника ког бисмо могле да питамо како да стигнемо до тврђаве.

Дуж обале реке, у подножју планине Дејас, на чијем се врху некада налазила чувена средњовековна тврђава Дањ, смештено је малено сеоце којим доминира католичка Црква Свете Марије, изграђена у новије време, с црвеним кровом и жутом фасадом.

У порти цркве налазе се остаци некадашње црквице подигнуте око 1300. године. Аљбана ми каже да је та црквица, посвећена Богородици, подигнута још у доба краљице Јелене Анжујске, супруге краља Уроша Првог Немањића.

„То је била православна црква, али су се касније у њој молили и католици. У једном зиду пронађени су натписи на грчком, српскословенском и латинском језику. Није ли то доказ заједничког духа?“, додала је с осмехом.

Шетајући по порти, у једном тренутку приметила сам Аљбану како претура по својој ташни. Извадила је новчаник и из њега новчаницу од хиљаду албанских лека.

„Знаш ли да је управо та црквица Свете Марије приказана на новчаници од хиљаду лека?“, питала ме је, показујући ми новац.

И заиста – малена готичка црквица с двоводним кровом живи данас у новчанику сваког Албанца.

У селу је владала тишина и потпуни спокој.

Аљбана ми прича како је црква током комунистичке ере, 1967. године, срушена динамитом, а њен камен искоришћен за друге грађевине.

„Многи су тада веровали да бришу туђу историју, али су, заправо, рушили сопствену“, каже тихо.

У њеном гласу није било горчине – више меланхолије.

„Зато данас долазимо овде – и ми Албанци, и ви Срби, па и Италијани – да схватимо да смо некада заједно градили, а не само рушили.“

„Историчари бележе да је Дањ, као средњовековни град, био важан још у 12. веку. У Повељи краља Стефана Првовенчаног из 1186. године помиње се раме уз раме са Скадром, Баром и Котором. У 14. веку овде су долазили трговци из Дубровника. У Повељи цара Душана, Црква Свете Богородице помиње се 1348. године. Цар Душан својој задужбини поклања, међу другим земљама и црквама, и Свету Богородицу. Све говори да је овај простор био мост између приморја и унутрашњости, али и између култура“, прочитала ми је Аљбана белешке које је припремила за наш обилазак.

Пробале смо да се попнемо и до саме тврђаве.

Пошле смо каменим путем поред реке, све до бране. Даље нисмо знале куда. Окретале смо се на све стране, покушавајући да нађемо стазу којом бисмо се попеле до тврђаве, како бисмо виделе и Цркву Светог Марка на врху Дејаса, али то је било немогуће, јер је пут који је водио до врха однела вода.

Тако се ни пешице више није могло до горе. Успеле смо само да забележимо фотографију одоздо.

Осврћући се тако, поглед ми се зауставио на брани. Размишљала сам: као што река Дрим неуморно тече, носећи са собом одсјај давнина, тако и Дањ, иако у рушевинама, остаје сведок да су овде Срби и Албанци некада живели заједно – не као суседи, већ као актери исте приче и историје.

Кренуле смо назад ка Скадру. Небо над Дримом руменило се у сутон. Брдо на којем је некада био Дањ полако се губило из погледа у ретровизору.

„Замисли колико је људи овуда прошло и живело пре нас“, каже ми Аљбана. „А данас све изгледа тако пусто и неразвијено.“

„Ко би рекао да је некада на овим просторима уопште постојао један такав град, јер је данас остао само го камен“, додала сам.