Самопослуга из доба јуре – зашто се борити са стегосауром када имате шведски сто малих бронтосаура

Са својим гигантским телима и невероватно дугим вратовима и реповима, сауроподи су међу најпрепознатљивијим врстама диносауруса. У ову групу спадају и највеће копнене животиње које су ходале Земљом, а та огромна маса вероватно им је добро служила за одбрану од месождера.

Али до такве величине требало је много времена да се стигне, а мало јединки би икада успело у томе. Толико мало, заправо, да су младунци сауропода вероватно били један од најобилнијих извора хране за предаторе. На крају крајева, зашто се борити са бодљикавим стегосауром око вечере, када можете само успут зграбити младог брахиосаура?

„Сама величина сауропода отежавала би им да се брину о својим јајима, а да их притом не униште, а докази указују на то да, слично данашњим младунцима корњача, младе сауроподе родитељи нису неговали“, каже Касијус Морисон, палеоеколог са Универзитетског колеџа у Лондону.

„Живот је у овом екосистему био јефтин и животи предатора попут алосаура вероватно су се одржавали конзумирањем ових младих сауропода“, додаје Морисон.

Истраживачи су проучавали један од најдетаљнијих еколошких локалитета праисторијског света: налазиште Драј меса у Колораду, у САД, које садржи хиљаде фосила десетина врста из периода јуре, старих око 150 милиона година.

Полазећи од постојећих података о томе чиме су се различите животиње вероватно храниле, научници су мапирали сложену мрежу исхране – суштински све могуће везе између предатора, плена и биљака у том подручју у то време.

Открили су да су сауроподи имали далеко више веза у ланцима исхране него друга велика група биљоједа диносауруса, орнитских динасауруса. Разлог је вероватно то што су били тежи за конзумирање – зашто се упуштати у борбу са бодљикавим репом стегосаура или са потпуним телесним оклопом гаргојлеосаура, када је било на претек релативно беспомоћних, ненадгледаних залогаја у виду сауропода који су свуда тумарали около?

Али најзанимљивије запажање ове студије мреже исхране јесте да би обиље лаке хране могло објаснити зашто се еволуција, чини се, на неко време „успорила“. Врхунски предатори тог доба били су мањи и слабији од оних који ће се појавити десетине милиона година касније, попут озлоглашеног тираносауруса рекса.

У време тураносауруса рекса живело је мање сауропода, и без те „самопослуге“, морао је да иде тежим путем, развијајући већу телесну величину, бољи вид и невероватно снажан угриз како би савладао крупнији плен који је могао да узврати, попут трицерапотса.

„Врхунски предатори касног периода јуре, попут алосаура или торвосаура, можда су имали лакши приступ храни у поређењу са тураносаурусом милионима година касније“, каже Вилијам Харт, палеонтолог са Универзитета Хофстра у САД.