Линија између лека и отрова може бити невидљива
Граница између лека и отрова углавном је невидљива, али је кроз историју често била и врло динамична. Мултидицсиплинарни пројекат „Танка линија“ је прича о људској цивилизацији, о човековом односу према природи и науци и њиховом међусобном прожимању.
Мултидисциплинарни пројекат „Танка линија“, у сарадњи Музеја науке и технике и Музеја за историју фармације, феномен границе између лека и отрова сагледава кроз призму историје, фармације, медицине, етнологије, биологије, археологије, правне регулативе, медија, као и у ширем друштвено-историјско-природњачком контексту, са територијалним фокусом на подручје Србије.
Најновија тумачења најстаријег сачуваног старосрпског медицинског списа – Хиландарског медицинског кодекса из средине 16. века, састава о отровима, заступљена су на изложби.
Хиландарски медицински кодекс
Хиландарски медицински кодекс занимљив је са више аспеката, најпре са историјског као најстарије медицинско дело писано на старосрпском језику, а затим са медицинског и фармацеутског. Састоји се од више списа, а за потребе изложбе обрађен је Трактат о отровима.
Најновија истраживања и обрада овог списа показују да је српска средњовековна медицина ишла у корак са западном медицином, а у њему се налазе преведена дела арапске и античке медицине.
Лековите биљке могу бити и отровне
Све биљке могу бити отровне, ако се не користе правилно, стога је битно кориситити их у консултацији са стручним лицима, било да се употребљавају у исхрани или као лековито средство. Услед нестручне употребе биљака, последица може бити и смртни исход.
„У народу су одувек познате биљке велебиље, татула, буника, опиум, мандрагора. И данас се може чути израз 'као да се бунике најео', када се описује нечије неповезано изражавање, што није без разлога, јер се семе бунике често додавало ракији и изазивало различите халуцинације“, напомиње Јелена Манојловић, кустос Музеја за историју фармације при Фармацеутском факултету у Београду.
Ниједна биљка није безопасна, свака може изазвати неко нежељено дејство, више или мање опасно по конзумента биљног производа, било у виду чаја или у неком другом облику. Неопходне су консултације са стручним лицем због провера да ли је особа која конзумира препарат потпуно здрава или под неком терапијом, као и постојања предиспозиција за алергијске реакције.
„Опасни могу бити чак и безазлена камилица и кантарион, чија су нам лековита својства позната. Кантарион може бити веома опасан, може чак и смањити дејство одређене терапије“, додаје гошћа емисије Све боје живота.
Тровање као женски злочин
Изложба „Танка линија“ има и етнолошки контекст, говори о положају жене у друштву у 18. и 19. веку, када су постојале тврдње да је тровање женски злочин и да је осветољубивост део њене природе.
„У то доба било је доступно много тога што данас није никоме. Лако се могло доћи до различитих отрова као што су сирџик, ћезап, тузрук, сичан, царска вода, а могли су се купити, на пример, и код 'Вулета бакалина' који је све то мерио на истој ваги на којој је мерио и шећер или брашно. Дакле, лако је било доступно, а увек су у близини биле жене које су знале на који начин то може да се употреби да би се постигао жељени циљ“, додаје Јелена Манојловић.
Женама су, такође, била доступна и козметичка средства која су садржала отрове: различита белила - турско, бисерно и алабастерско, најотровније и најопаније, јер су се његовим коришћењем ради улепшавања, отровне супстанце апсорбовале кроз кожу и изазивале тровање целог тела.
„Биле су доступне и такозване кособоје, боје за косу које су, такође, биле отровне, јер су се у то доба тако производиле. Ове преперате жене су могле корисити и у друге сврхе, а не само за улепшавање. Постојале су и жене 'предодређене да помажу другима', како се тада говорило, а у циљу те помоћи чиниле су и дела која су касније тумачена као злочини“, објашњава Манојловићева.
Законску регулативу увео кнез Милош
Чување и управљање отровним супрстанцама у Србији су законски су регулисани тек доласком кнеза Милоша на власт. Појављују се прописи о држању отрова, а први закон који ову област уређује усвојен је 1860. године.
Тај закон је, са незнатним изменама, био на снази све до 1918. године, до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је поштован и врло јасно је дефинисао где се отрови могу држати и на који начин продавати. У међувремену је настао и први закон за апотеке, апотекаре и држање лекова и отрова, те је врло брзо дошло до целокупног законодавног уређења.
Вековима смо се тровали
Људи су одувек долазили у контакт са отровним материјама. Ако је реч о металима, олово је од освита цивилизације било у широкој употреби, од водоводних цеви, преко предмета за свакодневну употребу у домаћинствима, козметици и медицини због велике распрострањености и лаке обраде.
Олово је масовно коришћено у време Римског царства када су откривена и прва загађења животне средине. Тада је емисија олова довела до загађења ваздуха широм Европе.
Поред детаљног историјског прегледа употребе олова до данашњих дана, на изложби „Танка линија“ посебно је обрађена употреба овог метала на територији Виминацијума, некадашњег римског града и војног логора.
У то доба није се много размишљало о могућности тровања људи који су користили предмете од олова или радили на његовој обради. На годишњем нивоу било је обрађивано око 50 до 80 хиљада тона олова, што је једнако индустријској револуцији која се догодила много касније, те можемо говорити о свакој врсти загађења у Европи.
„Локално посматрано, у Виминицијуму, људи су били у контакту са оловом, масовно су користили предмете од овог метала, пре свега у инфраструктури, у грађевинарству, а потом у употреби предмета за култне обреде, фунерарну употребу. Накит се такође производио од олова. У антици, су керамичке посуде биле глеђосане кварцним песком и олово-оксидом, у односу 40 према 60 процената у корист олова, те су биле извор загађења и отровности. Не постоји сегмент у коме се није користило олово и неизбежна су била загађења“, напомиње Јелена Манојловић.
Фармација у служби зла
Однос према леку и отрову кроз историју се често мењао у складу са научним достигнућима, те је тако долазило и до злоупотреба зарад „економског прогреса“.
„Један сегмент изложбе 'Танка линија' носи поднаслов Фармација у служби зла, да не бисмо заборавили на који начин може доћи до злоупотребе научних достигнућа. Прича о интезивном коришћењу наркотика повезана је са нацистичком Немачком и сигурно је имала утицаја и на наше просторе“, додаје кустоскиња.
Немачка фармацеутска индустрија, највећи фабрички концерн „ИГ Фарбен“ постао је произвођач циклона Бе, а мање фабрике производиле су метамфетамин (Первитин), лек који се масовно примењивао у Немачкој и целој Европи посебно током Другог светског рата.
Ову адиктивну психоактивну супстанцу су користили сви, почев од вође па све до војника у рововима и обичних грађана. Био је у најширој употреби, промовисан и рекламиран како потпуно безазлен лек који даје енергију, снагу и добро расположење.
На изложби је приказана злоупотреба овог наркотика који је изазвао масовну зависност. Увек треба да се подсећамо на оно што се догађало у том концерну и не може да се оправда, а то је коришћење људи у истраживачке сврхе, закључила је Јелена Манојловић, кустос Музеја за историју фармације при Фармацеутском факултету у Београду.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 0
Пошаљи коментар