„Лилиом“ – последња премијера године у Бург театру
Последња велика премијера Бург театра у овој години је „Лилиом“, комад Ференца Молнара из 1909. године. Редитељ и сценограф је познати филмски аутор Филип Штелцл.
Молнар је ситуирао Лилиома у шумски пејзаж на рубу Будимпеште, на ливаду рингишпила, карусела и јефтиног пива. Комад се са немачким адаптацијама пребацио у бечки Пратер и ту остао као прича о друштвеној пропасти Аустоугарске, пре оне политичке.
Лилиом је церемонијал-мајстор у каруселу, груб, омиљен код жена. Када се заљуби, не постане бољи. Туче трудну жену, одаје се криминалу и изврши самоубиство да би избегао затвор.
Сценски изазов је увек исти: Како представити људе без наде и може ли се од нечовека направити човек?
„Таквим темама треба прићи са највећом могућом емпатијом. Као ова два анђела, кад без трунке надмености или дистанце грле безнадежне и рањене. Та физичка близина ликова, то је нешто што ми је увек важно кад радим за позориште. Овде је лако, јер је то камерна драма, бина је сведена и концентрисана, често са максимално две особе, чиме се постиже скоро филмска близина", истиче редитељ и сценограф Филип Штелцл.
„Не могу да кажем, али могу да покажем, овако као данас на бини, где сам пуном снагом играла ригорозно и аутодеструктивно у покушају да публици приближим питање - може ли се саосећати са лошом особом? Позориште је чаролија коју ми глумци опслужујемо. Све што посетиоци при томе осете и примете, све је њихово, сваки одговор је тачан", наглашава Штефи Рајншпергер, која тумачи улогу Лилиома.
Много тога је овде филмско. Разумљиво, с обзиром да редитељ долази с те стране. Штелцл је режирао међународне копордукције као Медикус, опере у највећим европским кућама, музичке спотове „Рамштајна“, Паваротија и Мадоне.
На филмску близину додата је и џендер близина, јер Лилиом мора да пропадне два пута за оба друштвена пола.
„Анђели су цитат фигура које су играли Бруно Ганц и Ото Сандер у филму Небо над Берлином. Неки визуелни цитати су преузети са Бројгелових слика, на пример дубоки пејзажи у којим људи делују изгубљено. На колоквијалном се то овде зове гштетен (пустопољина), природа пуна ожиљака где се среће све оно што не треба ни граду ни селу, запуштена периферија за изгубљене и нанесене", наглашава Штефи Рајншпергер.
Трансџендер у подели улога се тако одомаћио последњу деценију, да је добио нови квалитет, онај који није био намераван од иницијатора. Враћа се принцип ренесансног театра када су све улоге играли мушкарци, једино сад у обрнутом тренду да ће све улоге играти жене.
Круг се затвара – ново је старо, старо је ново.
Коментари