Mакар да у марту волимо поезију - Ко си ти, читаоче, који ћеш после једнога столећа читати песме моје

"Најтеже је бити празан и сам" - "Види види" Слободана Зубановића

Види види... поезија! Природан је узвик у време владавине романа на полицама књижара, у издавачким плановима, на листама најчитанијих. Ова збирка подсећа на време када је стих био важан.

Слободан Зубановић је пре пола века објавио прву књигу песама. "Види види" је својеврсна ретроспектива његовог стваралаштва, дијалог с младошћу, песничким искуством. А како то постиже? На више начина.

С пет изабраних песама подсећа нас на своју прву збирку "Купатило". Већ насловом "Окупане песме" обећава оно што ће испунити сваким стихом, савршену игру речима. Нови циклус настао је у дијалогу са Миодрагом Павловићем, тачније с његовим "Погледом" из књиге "87 песама". Ти стихови постају наслови Зубановићевих песама. Оне су градске, у њима доминира нови урбани субјекат, улице, аутомобили, трамваји, савремена техничка достигнућа, али и отуђеност и усамљеност.

"Најтеже је

бити празан и сам".

Главна позорница је Београд, стварни и симболички топоними као сувенири живота и поезије, Дорћол, Калемегдан, дунавска кошава, али и град премештен "у нову слику неку" и језик улице - "Ш´а је, значи, немаш за вопи?"

"Све улице

у мене се уливају.

Ходају често.

Једна поред друге.

Поред бивше пруге

сретнем себе

загледаног у туђе прозоре

где се љубав обнавља без заказаног интереса."

Изузетно занимљив низ говори о песничком занату и рађању песме. Нови дијалог са сопственим песничким сазревањем и омаж првом курсу поезије одржаном у нашој земљи 1972. године у Дому омладине Београда.

Неки су тада подругљиво коментарисали да се не може учити како се пише поезија, а испоставило се супротно. Курс је изнедрио многе познате ствараоце.

Међу њима је Слободан Зубановић. Аутор пише и о великим и страшним животним искуствима његове генерације, Чернобиљ, ковиду, мигрантима.

"Колико језика око тебе врви

На клупи док сањаш онај први

Што си чуо са усана мајке...

Или у сну видиш своје име.

Путује. Тамо далеко. Пре зиме"

Све повезује основна димензија његове поезије - лирика која сведочи о стварним искуствима, лирска песничка расправа о видљивим, прикривеним и готово невидљивим феноменима свакодневице. Његове слике о свету у нама и око нас су снажне. Буде емоцију, али и позивају на размишљање.

Читава књига је о искуству човека наших дана. Нетипично за савремене песнике на крају дела су есејистичке и поетске напомене о Збирци и њеном настанку, "белешка тешка пола века".

"Када кажемо види, одмах помислимо на нешто што смо већ видели". Зубановић то пореди с фотографијама из старих албума уз које начас живимо с накнадним гледањем на људе и догађаје." Тако је и са песмама уврштеним у ову књигу: у данима када већини људи поезија све више и више бива невидна..., слика постаје њена савремена и неопходна алатка.

Зубановић је један од наших најзначајнијих песника. Стручна јавност и будући теоретичари имају сјајан пример "распона истраживачке воље једног модерног песника од поставангардних токова до готово класичне лирске сабраности", љубитељи поезије и они који то тек треба да постану, усхићеност лепотом стиха. Поново нешто да се казује, цитира.

Моћна ода слободи: "Заборавила сам песме дубрава" - у новом издању "Градинар", Рабиндранат Тагоре, превод Давида С. Пијадеа, илустрације Ане Григорјев

Раскош речи и слике на страницама новог издања "Градинара". Права књига за празник поезије који се слави сваке године у марту. Рабиндранат Тагоре, први азијски добитник Нобелове награде за књижевност, написао је збирку 1913. године и прешао границе времена и простора. Његови стихови живе и данас преведени на све језике.

Лепота и једноставност којом пева о универзалним темама, љубави, "игри давања и одрицања", о жени, природи, радости која је "осетљива као кап росе док се смеје", о жудњи "за далеким стварима"... учинили су његову поезију вечном.

Најчешће сам јој се враћала, а сигурно су то чинили многи, због моћне оде слободи. Када прочитамо његове стихове сетимо се колико је савршено поређење "слободан као птица на грани". Да, његове јунакиње су и птице.

Једна долази из горе, друга је у кавезу:

"...њихова љубав је жарка, пуна жудње, али оне не могу никада да лете крило уз крило".

Слободна птица кличе: "миљено моје, отпевај ми песме дубрава".

Птица у кавезу вели: "Тешко мени, заборавила сам песме дубрава... крила су ми изнемогла и мртва".

"Где је простора иза решетке да се рашире крила?" Питање поставља птица у име људи заточеника у кавезу интереса, незаситости, линије нижег отпора, разрушених моралних норми. То је њихова златна решетка.

Слобода носи мноштво изазова непознатог, али и једину истинску срећу, јасна је порука писца.

Љубав према слободи, али и љубав уопште на пиједесталу је свих његових песмама.

Сасвим посебна је она према жени, о жудњи за њом, преданости без остатка, остварењу љубавног сна.

Тагоре посматра свет широм отвореног ума и душе. Зато је у његовој поезији суштинска слика свега што чини живот - туге, радости, страха, одважности, нежности, посвећености, наде, испуњености и празнине.

У збирку уводи песма "Слуга и краљица". Њихов дијалог је заправо песма у прози. Ко је слуга, а ко краљица? То је питање на које читаоце и тумаче наводи аутор. Деценијама се намећу два могућа одговора и оба су вероватно тачна. Прва асоцијација је на човека који воли и жели да служи вољеној особи.

Друго тумачење је да су слуга и краљица Песник и Поезија, којој многи служе, баш као поета који јој се овако обраћа. Његов улог је живот.

"Свечаност је прошла и све су ме слуге оставиле. Шта ћеш ти тако доцкан?", пита краљица.

Зна се ко остаје када се забава заврши. Најоданији. Дошао је "његов час".

"Учини ме градинаром свога цветњака".

То је захтев слуге изречен стихом који је постао један од најцитиранијих у историји поезије. Да ли тај цветњак, тај врт, јесте баш поезија коју је истински неговао и допринео да цвета Рабиндранат Тагоре или вољена жена? У оба случаја на добитку су стихови. Нежни и снажни.

Тагоре је један од најпознатијих индијских писаца. Написао 2.000 песама, више од 1.000 поема, драме, романе, есеје. Његова поезије одише музикалношћу зато је логично што је за многе своје стихове написао музику, па се у Индији и данас певају као народне песме. Аутор је и индијске националне химне „Ђана Гана Мана“.

"Ко си ти, читаоче, који ћеш после једнога столећа читати песме моје?

Не могу ти послати ниједан цвет од овог пролетњег богатства, ниједну траку злата са ових облака горе.

Отвори врата своја и гледај у даљину.

У свом цветном врту скупљај мирисне спомене на минуло цвеће пре стотину лета.

У радости свога срца да осетиш живу радост која је певала једног пролетњег јутра – шаљући свој весели глас преко стотину лета."

Да, и после више од стотину лета свако од нас је тај читалац у којем буде радост ови стихови.

Употпуњују је у новом издању "Градинара", богате илустрације Ане Григорјев.