„Диракова једначина“ Јелене Ленголд - Кад живот постане најтежа формула

Зову се Патрик, Изабела, Ана... али то смо заправо ми који западамо у замке рутине, или јој се противимо, па трпимо неразумевање, волимо, растајемо се, ћутимо о важном, болујемо, страхујемо, старимо...

Јунаци прве приче су прошли све друштвено или животно задате фазе: брак, заједнички живот, одрастање деце којима су необориви ауторитет и узор, а онда остају сами са својим уобичајеностима, навикама "с којима живимо читаву вечност". Решива једначина?

"Деца кажу..."

Постоји и преокрет који мења породичну хијерархију, али не и суштину свакодневице. Деца су сада далеко, а родитељи "као да постају нека напорна бића која им компликују животе", одлуке прелазе у руке млађих и отуда страх и осећај понижења од реченица које почињу "деца кажу". Онда долази болест, лечење тамо где кажу деца. "Растанци мењају читав устаљени поредак, можемо се само претварати како ћемо лако савладати све препреке..." Можемо ли? Kако?

„Живот је препун питања. И када једном на све њих добијете одговоре, онда је обично прекасно да било шта у вези с тим урадите.“

То су истине које знамо, али промене ритам мисли и титрај душе када их испостави на папиру Јелена Ленголд.

"Људи се инстиктивно склањају од туге. Плаше се да их не зарази, на било који од безбројних начина, на које би туга то могла да учини." Kолико је истине у томе!? Одавно ме неки писац није натерао да осетим кривицу. Јелана Ленголд је то учинила. Да, и ја бежим од сваке тужне приче. А, ви? Снажна реченица Анхедоније, приче о душама мртвих које улазе у снове живих.

"Време стоји после нечије смрти, немаш осећај да протиче." Онај који пати труди се да задржи привид нормалности понављајући некадашње ритуале, преживи своју тугу и туђе бежање од њега који је носи.

"Не мора све да се разуме, може да се осећа"

Kолико је снажна крхкост блискости, породичних односа! Сенке са севера је прича о томе.

О анестезији и бегу од бола проглашеним за врховна божанства, о прећуткивању о свему што се у једном браку дешавало, о уметности која то тако верно представља, крхкост стакленим зидовима, а невидљиве баријере које чланови породице подижу међу собом, тежине тишине и неразрешене прошлости зидовима од цигле.

Kада се неко не удуби у суштину изреченог уметношћу, као отац уметнице, онда је најбољи одговор баш онај који му она даје: "не мора све да се разуме, може да се осећа".

Мерим омиљене приче по броју линија којима подвлачим реченице у књизи. Бирам ову причу из књиге за омиљену: Сенке са севера. Савршенство дијалога и истина. Брат је угледни лекар негде далеко, сестра уметница.

"Тебе не занима узрок бола - рекла би му - тебе не занима шта је изазвало тај бол, тебе у суштини занима само да се бол анестезира и да га нема, а ја, видиш, мислим да је узрок најважнији." Уметници воле да траже узроке и суштину.

"Зар уметност није одувек нека судница?"

Уметност је одувек осуђивала свет, људе, породицу, љубав... Чини да свет буде бољи. Ана прави уметност од празнине, по сопственом признању. Њеном брату, Сергеју довезу закрпљеног човека и он га напуни лековима и крене даље као да је све у реду, као да није поломљен изнутра.

Али ни "љубав која одбија да види не може ништа да излечи. Само скрива и ми смо закрпљени". И о тој "закрпљености", свакодневној, животној је ова збирка. А између празнина које настају и крпљења, између чоколаде која нас обрадује и оне којом обрадујемо некога, између тек нађеног немоћног птића и његовог повратка у живот, тече време.

Kада се све заокружи знамо да нам Јелена Ленголд прича о времену, том невидљивом јунаку свих наших битисања. Сама признаје да није никад била господар свог времена, "време господари свима нама, не треба се заваравати у вези с тим, мада нигде и никоме не журим... Ја сам као пас који има свој опсег кретања и то је то. Чим изађем изван тог круга корак ми постаје несигуран".

Јер "књиге улазе у различите собе"

Али, она је писац и мора да дели своју стварност са читаоцима. Јер, "књиге улазе у различите собе, различите станове, долазе нам кад смо млади, или кад смо средовечни и разводимо се, или их читамо, опростите на помињању, у болници док чекамо резултате с патохистологије, па се тешко концентришемо, али читамо и даље, или нас књига подсећа на неку давну љубав, на то како смо заједно подвлачили омиљене реченице".

А одакле долазе књиге? Из омеђеног света писца у којем некада лако теку нечије будуће омиљене реченице, неки омиљени јунаци, а понекад их је тешко смишљати. Некада још теже, као уморној списатељици из приче Интрудер да о томе и говори занесеном кружоку обожавалаца, па каже: „Напишите сами своје књиге ако вам је до књига".

Можда и Ленголдовој, као њеној јунакињи, понекад дође да тако каже, али пре него што савет схватите озбиљно, прво прочитајте "Диракову једначину". Решићете бар неку своју, животну. И уживаћете у доброј литератури.