Сезона књига у октобру: Басара и Божовић, Латронико и главни сајамски адути

Беспоштедни обрачун са свима – Басарина Рекапитулација

Спремите се за суперћелијску литерарну олују! У књижарама је нови Басара. Баш како указује наслов, овим романом писац заокружује трокњижје започето Андрићевом лествицом ужаса, а настављено Контраендорфином, који му је донео НИН-ову награду. Пред нама је – Рекапитулација.

Писац је продужио живот својим јунацима и антијунацима за 286 страна. Једном је поклонио чак три живота.

Није поштедео аутор никога. Колеге писце, политичаре, САНУ, СПЦ, „православље Ибарске магистрале”, „теологију паланке”, „аксиологију крви и тла”, „Николајев светосавски бећарац – сложе умноже, обоже, ај шалај”, два дневна листа, Босанце у Србији, Србе у дијаспори односно „гурбету”, како се некада говорило.

Преплитање „наших” модерних енглеских речи и српских архаизама јесте један од елемената који овај роман чини правим басаријанским.

Тако, каже се нешто „off the record”, воде се „overseas” разговори, „residual self images” јунака нападају вашке, „easy money је један од пет великих предзнака краја света”, неко је „обеућен од jet lega”, надодољен, или сурдукне…

Ауторов алтер его, домаштани Басара, Калоперовић, буди се у болничкој соби не верујући да се извукао од смрти. Већ замишљам писца (можда није било тако) како записује сваки детаљ дијагнозе, лечења, терапије…

Када је реч о таленту какав је Басара и постоперативни ток постаје врхунска литература.

Полако се појављују стари литерарни познаници.

Сликар Стојковић, његов пријатељ, давно кажњен одузимањем грађанских права, атељеа и публицитета, вредни сакупљач пикантних трачева, заветује га да приреди изложбу његових спаљених слика.

Идеалан задатак за слику општег бесмисла која захваљујући бескрајној ерудицији аутора, добија филозофске, теолошке, историјске димензије.

Да фикцији појача печат веродостојности, уноси податке о датуму рођења и смрти сваке личности.

Шта мислите хоће ли Калоперовић, односно Басара успети да испуни завет? У помоћ позива познатог уметника Еру Миливојевића. Његове врхунске уметничке идеје краду сви, па и Марина Абрамович.

Власник једине неспаљене Стојковићеве слике, у колекционарском подземљу познате под називом Омладинска пасторала је господин Каписода.

Он је доктор који се давно отиснуо у Америку, живописан лик, чије је животно искуство идеално за ексклузивне догодовштине али и рушење националних митова, идолопоклонства, стереотипа свих врста. Онколог који је „ин виво исецкао на фронцле хиљаде људских тела”, заклети је присталица стрељања као јединог пута до историјских помена.

Без њих, после убиства Ђинђића, пропао је покушај да Србију изведе „из контраендорфинске махнитости”. Уосталом читава цивилизација хрли ка Булевару инволуције. Наравно, у духу романа, на Други долазак, свршетак света и века указује и СМС порука.

Подсетиће нас Басара на важне тачке новије историје, на „његову унутрашњу историју, неку врсту документарне фантастике, зачињену омиљеним галген хумором”.

Наравно да би трилогија била заокружена, а јавност узбуркана ту је Андрић, који је „истини за вољу стилски беспрекорним романима фалсификовао етногенезу Срба у Босни...”, „Нобеловом наградом је подмитио Србију и широм отворио врата најезди Босанаца”, а Максимовићка [Десанка] уз све уплетености у еротске вратоломије окривљена је и за „импотенцију најбољих Срба” због „кобног стиха не немој ми прићи, хоћу издалека...” и радиоактивне „тражим-помиловање-лирике”.

Зашто на корицама пише „неми филм” открићете на крају. Само да кажем да Калоперовића из периода 1970–1987. игра Ернст Боргнин, из каснијих година Никола Ђуричко, па Сергеј Трифуновић и на крају Граучо Маркс.

Пажљиви дијалог са овдашњицом – Док тонемо у мрак Гојка Божовића

Док тонемо у мрак, јасно видимо промену у песништву аутора. Свака песма представља недвосмислен и врло непосредан сусрет са стварношћу. То је наш свет и ми га препознајемо, доживљавамо и усвајамо, заједно са дилемама и судбинским изборима лирских јунака.

Тај сусрет пажљиво је припремљен наративним тоном. Све песме написане су по моделу приче, у њима се нешто догађа, о нечему се прича и на нешто се подсећа. На позорници су лирски јунаци налик онима у причама и романима. Из једне у другу песму продубљује се предочена слика савременог света и човека у њему, тако да циклуси песама подсећају на поглавља у романима.

Промена у поезији Гојка Божовића утолико је видљивија јер долази после књиге Тиха зверка поднева у којој је заокружен избор песничке трилогије коју је Божовић писао у прве две деценије овог века. У њима се бавио траговима мита у језику, мишљењу и искуству модерних времена, као и могућностима обликовања прича „дугог трајања“ у савременим околностима.

У песмама писаним у протеклих неколико година пратимо најпре конкретне догађаје који су обликовали свакодневицу нашег живота, пре свега пандемију коронавируса. О том догађају и променама које је изазвао у људима и у друштву говори неколико упечатљивих песама. Пред читаоцима се указују слике новије историје, технолошких промена које нужно мењају и саму стварност, слике узаврелог града.

Посебно важна тема је страх. У читавом низу песама говори се о живим страховима које паралишу људе нашег времена. Они су различити, али најчешће настају у непосредном и никада равнодушном односу човека модерних времена и његовог окружења.

Да би повезао различите феномене модерног искуства Божовић је, поред наративности, посегао за још једним обједињујућим елементом. То је мотив путовања. Од прве до последње песме читалац непрестано мења места, ситуације, облике стварности. На тај начин путовање постаје облик непрестаног преображавања приказане стварности, као начин да се она стално изнова преиспитује и да критичка сумња, удружена са меланхоличним интелектуалним тоном, буде основни глас овог песништва.

Чињеница да је добио место у наслову даје мраку улогу повлашћене метафоре у књизи. Али будимо опрезни с метафорама! Оне нису предвидљиве. Мрак из наслова и из значајног броја песама јесте метафора опасности и пропадања, света који понире и опада. како се каже у песми Ми падамо:

Ми падамо,
А падобран се није отворио.

Али осим основног значења, мрак је, како је живо приказано, метафора интиме, промишљености, животне мудрости и свакодневне једноставности.

Говорећи као да приповеда, а остајући лирски концентрисана, језички прецизна и изнијансирана, исказујући ангажованост, а остајући промишљена у најбољој традицији мишљења у српској поезији, истовремено меланхолична и критички интонирана, поезија Гојка Божовића представља позив на сусрет са стварношћу, свим генерацијама, љубитељима прозе и поезије. 

Уместо среће, само слике среће у Савршенствима Винченца Латроника, превод Јелене Брборић

Колико се разликује ваш лик у огледалу од оног на друштвеним мрежама?

Да ли је социјално прихватљиво јести пасуљ, паприкаш, уопште та нефотогенична јела, уместо смарагднозеленог авокада, heirloom жућкастог парадајза, карамелизоване цвекле, намирнице припремљене дакако у посуђу које се третира уљем од семенки грожђа...?

Није анкета. То је низ питања које ће окрутно духовито наметнути Винченцо Латронико. Аутор је рођен 1984. године и његови јунаци су му вршњаци.

Ана и Том су креативци у дигиталном царству. Код њих је све почело из љубави. Никада се нису изричито одлучили баш за тај посао. Почели су да слушају музику када је пиратерија подстицала П2П протоколе. У средњошколским данима подједнако су учили историју, математику, Фотошоп и Флеш, насумично заобилазили багове да би улепшали своје Геосити странице. Проводили су сате креирајући личне сајтове и профиле. Интернет је био хаотичан и пун изненађења, „место бајковитих оскудица". Предруштвеномрежна епоха. Сазревали су с интернетом. Увек је некоме било потребно форматирање драјва, креирање почетне странице школских новина...

Провинцијски град на југу Европе постао им је узак и монотон.

„Посао их је задесио, Берлин су сами изабрали."

Почели су да раде за новац оно што су некад радили из страсти. На стаклу одлазног терминала аеродрома фотографисали су свој одраз. Била је то једна од последњих слика савршене среће. После ће све бити за лајкове, поруке дивљења, зависти. Уместо савршене среће савршена слика среће.

Берлин после пада Зида постаје средиште младих креативаца из читавог света. Анина и Томова звања варирају али на свим језицима имају исти назив wеb developer, graphic designer, on line brand strategist. Англофонија и у Берлину. Језик удружен с друштвеним мрежама влада и интересовањима. Важнија је одлука о томе треба ли подржати неки став Хилари Клинтон него шта се дешава у дворишту.

„Неко јаје постало је славније од папе.”

Берлин им отвара врата бурног ноћног живота, кафеи, некадашње продавнице и фабричке хале претворене у уметничке просторе, ресторани, отварање изложби на које иду они који воле отварања а не разумеју изложено. Средишта друштвеног живота аутор пореди са „салонима из вестерн филмова у којима новопридошлице стичу богатство, праве гафове и показују ко су и шта су”.

У почетку одлазили су на та места по дневну дозу уметности која је била „покретачка сила њиховог живота у Берлину”. А касније?

Ана и Том су завидели онима који су били двадесетогодишњаци шездесет осме, јер су имали шансу да радикално мењају свет. Добиће и они прилику за скромно учешће у историји. Када су дошли у Берлин били су једноставно „досељеници” онда су почели да долазе „мигранти” протагонисти светске кризе. Прикључују се акцији помоћи.

Када одлуче да напусте немачку престоницу следи низ литерарних разгледница од северног до јужног мора. Куда иду? У потрагу за суштином, смислом, савршенством или вођени исконском потребом човека за новим? Живећете њихове добре и лоше тренутке.

У четири дела (презент, имперфект, перфект, футур) једноставним, прецизним језиком, чудесно – без дијалога, Латронико слика портрет читаве генерације с нагласком на моралној димензији дезоријентисаности, али и историју века, од рушења Берлинског зида, преко мигрантске до украјинске кризе (макар само помињући професију Украјинке у иностранству), рађање и развој друштвених мрежа које постају господари свакодневице.

Не постоји универзална јединица мере за савршенство. Свако мора да пронађе свој облик савршене среће.

Волеће ову књигу генерација која „иде на посао” у сопствену столицу крај компјутера или им „светле јабуке” с рачунара у одабраним кафићима. Потребна је и онима који желе да разумеју непреводива имена актуелних занимања и свет њихових актера.

Добро ће доћи и као подсетник да нам се јело хлади а с пријатељима не причамо док тражимо угао за сликање и да је лепо имати фотографију тренутка стварне среће иако задивљујућом лепотом не освоји хиљаде лајкова.

Савршенство треба осетити. Баш као ово литерарно.