Два августовска романа: „Невидљива дружба“ Мухарема Баздуља и „Стари календар једне љубави“ Андреја Макина

Невидљива дружба Мухарема Баздуља: Без тачке, јер није крај

Знате ли шта повезује Спрингстина и Андрића, Бодлера и балкански хумор, или, рецимо, шта је кафкијанско у песми Мехмеда мајка будила?

Зна Баздуљ. Писац широке и за читаоца неоптерећујуће ерудиције.

Невидљива дружба је роман у једној незавршеној реченици. Прошла сам „литерарне километре“, а занесена садржајем тек после десетак страница сам приметила да нема тачке.

Његов јунак буди се у „најпотпунијем могућем мраку" и почиње да премотава филм свог живота.

Послератно време, бивша земља, градови у које су одлазили људи, „све је то било гарнирано асоцијацијама на књиге, музику и филмове“, пише Баздуљ. Тако његов јунак описује разговоре са девојком, а то је и суштинска карактеристика овог романа која га издваја од осталих о том времену.

Користи асоцијације, не хронологију. Баздуљ је мајстор асоцијације.

Између мешовитог брака родитеља нашег јунака и његове „мешовите“ љубави тече узбудљива прича.

„Мијешани брак родитеља, како се то уобичавало називати, био је разлог идеје да ће поћи негдје далеко преко океана, у Америку, Канаду, Аустралију, на Нови Зеланд или Тасманију, пошто је кружила фама да те земље широко раширених руку дочекују пипл ин микст мериџис...“

Наш јунак одлази у Беч. Упознаје Ребеку која је дошла из Небраске на студије.

„Помишљао је како је он Ребеку заволио због Спрингстина, а она Бреговића због њега, и заиста је Спрингстин измислио ту Небраску, онако како је Андрић измислио Босну...“

Живот нашег јунака је мали путопис. Живи у различитим градовима, путује на конференције где сусреће сународнике. Добра подлога за причу о родном полуострву:

„Постоји тај клише да су људи са Балкана духовити, нарочито Босанци, њему то никад није било посебно увјерљиво, то је неки кетмански хумор, без дубине, увјек псовка, увјек нека агресивност, исмијавање, као кад се у оној Бодлеровој пјесми пијани морнари ругају албатросу због великих крила.“

Да ли сте приметили да режисери и писци воле возове? И Баздуљ је јунаку свог романа љубав живота нашао у возу. Звала се Асма. Студирала је англистику у Бечу.

Био је седам година старији од ње и по оцу – друге вере.

Она је рекла: „мајци би више сметале године, а оцу поријекло...“

Било му је јасно, „да је њихов однос као математички задатак гдје се зна резултат, коначно рјешење, а да између тог двога стоји само поступак". Тај поступак је дирљива љубавна прича.

Повод за свађе и зађевице, пише Баздуљ, било је, рецимо, именовање заједничког матерњег језика „она која је била из Новог Пазара инсистирала је на имену босански, а он као Сарајлија говорио је српскохрватски...“

Асоцијације се преплићу у разговорима између двоје љубавника, док се једно другом представљају и мапирају своје пређашње животе.
Наш јунак „отворио се скоро потпуно и скоро без аутоцензуре... причао је о раном дјетињству, духовито и мало сентиментално, о нани Девли с љубављу, о почетку рата хладно и скоро репортерски, о оцу и мајци с разумијевањем, као да говори о јунацима романа или филма који воли, о свом животу у Аустрији, најприје у Бечу а сада у Линцу.“

Она, Асма, у првом гимназије је слушала рокенрол, „а њена сестра која је сада први гимназије слуша илахије и касиде, промијенило се вријеме.“

Он је заволео и тај Линц, град који би остао скоро па небитан на мапи нацистичке Немачке да га Хитлер није прогласио Фирерштатом 1937. желећи да од њега направи културни центар Трећег рајха само зато што је ту живео неколико година с породицом у младости.

Баздуљев јунак описује Линц као „град који је имао ту злу срећу да је људима најпознатији по Хитлеру, оно што су за Инсбрук две олимпијаде то је за Линц Хитлер, само што је Хитлер јачи од 10 олимпијада, у негативном смислу, наравно...“

Мисаона мапа нашег јунака била је испуњена Шопенхауером, али је због Асме започео „полемику" са филозофом. Наиме, Шопенхауер је тврдио да је најсрећнији тренутак у дану сваког срећног човека када пада у сан, а најнесрећнији када се буди.

Баздуљев јунак опонира филозофу: „... за Шопенхауера је дубок сан макета непостојања... први пут у животу се то косило с његовим искуством јер се осећао срећан и када пада у сан и када се буди и ако би морао да бира изабрао би буђење кад угледа Асму крај себе...“

И како рекох, нема тачке, ни на последњој 140. страни „јер није крај“:

„... како је на много адреса спавао и живот му се учини испуњен и дуг као недовршена прича, као код Андрићевог јунака – колико сам свијета видио... – и стихови Константина Кавафија и Бруса Спрингстина: никакво гвожђе не продре у људско срце са таквом леденом снагом као тачка стављена у прави час, ... али није вријеме да се стави симбол краја, јер није крај ...“

Волите ли Баздуља? Ако до сада нисте открили његов дар ова бескрајна прича је прави почетак.

Стари календар једне љубави Андреја Макина, у преводу Анђе Петровић: Поетска детињарија после година проведених у гацању међу лешевима

То је књижевност уз коју смо постајали читаоци. Дух руске класике, у новом календару. На начин Андреја Макина. Историјски тренутак када се Лењиновим декретом 1918. године прешло с јулијанског на грегоријански календар послужио је Макину као метафоричка црта, граница два света.

С обе стране те календарске црте живи његов јунак Валдас Батајев, између две крајности, у два календара. И сам је Андреј Макин, родом из Краснојарска у Сибиру, али образован у духу француске културе у којој се настанио још крајем осамдесетих прошлог века. Податак из биографије Андреја Макина који најтачније описује његову окупираност културним крајностима и границама јесте и да је одбранио докторат на Сорбони о делу великог руског писца Ивана Буњина, такође руског емигранта који је умро у Паризу 1953. и првог руског писца добитника Нобелове награде за књижевност. 

Валдас Батајев, јунак Макиновог романа, растао је у буржујској петроградској породици. Проводили су, сазнајемо, лета у вили на обали Црног мора где су се пила најскупља кримска вина и најбоља светска пића, а маћеха Лера припремала је мале позоришне комаде на трагу Чехова.

У његов живот стала је историја прве половине 20 века. Није био сведок, био је учесник. Када је у новинама видео слике хероја палих „на пољу части“ ступио је у једну школу за кадете.

У новом календару био је војник, ратник, бели официр, руски емигрант у Паризу, таксиста, цртач... Он, сам, мислио је да његов живот није заслужио да уђе у књигу:

„Не, књиге истражују крупне друштвене теме, префињена стања душе.“

Баш као ова. А јесте о њему. Сваки његов сусрет са људима је нова прича. Нарочито у Паризу. Али није веровао „у оне жалобне успомене које су окупљале емигранте у светој погребној атмосфери.“

Мењао је послове, земље, жене...

Једина која је живела у оба календара била је разбојница Таја. Било му је 15 година кад ју је упознао, једне кримске вечери када се искрао из виле, прошетао уз море, приметио сенку, осетио тело девојке.

Таја је била кријумчарка дувана а Валдас Батајев је поред ње предосетио да ће добити порцију потпуно другачијег живота, новокалендарског.

Авантура, узбуђење, а много касније откриће: „Мистериозна вечност онога што је доживео са Тајом чинила га је вечитим странцем у очима других. И жене које би му бивале блиске биле су у праву што су се удаљавале. Личио је на изгубљену лађу од које се само јарболи виде изнад таласа. Слаба нада за пловидбу удвоје.“

Зашто? Откриваћете у дирљивом низу.

И оквир живота, свет се мењао.

Лењин је умро 1924. године.

„Окончавала се једна епоха, доба револуције, грађанског рата, некадашње Русије. И, да би добро ипак обележила нову хронологију, Француска је признала Совјетски Савез.“

Земља у којој је рођен и за коју се борио није више постојала.

„Много година касније Валдас ће размишљати о ‘лукавству историје’, о чему су говорили филозофи. Али у оно време то није било лукавство, него огромна подлост коју су одиграли тобожњи закони стварности.“

Ипак, у њему је заувек опстала „поетска детињарија, после година проведених у гацању међу лешевима...“

„Мислио је како га више нико неће увући у игру у којој се народи уништавају за корист ратоборних политичара који крв претварају у злато.“

Али већ су се чули нови позиви на жртве, на нови рат. Чудила га је слабост људског памћења. „Молити се за оне за које нико не моли постаће његов начин да одоли забораву.“

А шта ће бити с њим? Откриваћете у читалачком походу.

Овај роман волеће љубитељи узбудљиве историјске фикције, финог литерарног ткања, прича о правим љубавима, одани „макиновци".

Због свега тога и још једне важне чињенице увек бирам Макина. Зашто? Јер увек усред занесености причом натера да се запитамо: да ли бисмо и сами били способни на жртву?

Онда ненаметљиво убеди да је то љубав, а не жртва.