„Фрау Бета“ – роман Лауре Барне као огледало једног столећа

Фрау Бета је наставак оригиналног опуса који носи печат ауторке.

Да, фрау Бета је, погађате, чувена сликарка Бета Вукановић. Била је једна у низу уметника који су долазили из разних делова Европе, постајали Београђани и својим даром и делима високо уздизали наш град на културној лествици света. Сликарка баварског порекла Бабет Бахмајер удала се за сликара Ристу Вукановића и постала Бета Вукановић. „Веровала је у археолошку мантру да место памти догађаје. Зато је где год да се насели, као живу амајлију садила ружу – жуту.“ Донела је бусен из родне куће у Бамбергу.

„Frau Babet Bachmajer више не постоји, очврсла је у Бету Вукановић. Kао храст!“, рекла је одлучно 6. априла немачком официру који јој је понудио заштиту.

Исповест млекарице из Винче

Документарна грађа о животу славне уметнице у поседу Лауре Барне постаје узбудљива књижевна прича. Зато очекујте изненађења. У живот сликарке која је обележила нашу културну баштину уводи нас исповест млекарице из Винче.

Толико је уверљив начин њеног изражавања карактеристичан за социјални миље из којег потиче да нисам одолела да питам ауторку како је истраживала тај језик. Признала је да јој је то био најтежи део. Помогла су јој путовања са планинарима по селима Србије. Упознавала је тако другачији језик, али посебна заслуга припада њеној млекарици Мири од које у кући за одмор купује млеко. Речник су јој обогаћивали филмови, серије, бележила је изреке. Труд се исплатио. Уверљиво је одсликала лик „жене с мачком“, како ју је звала Бета. Среле су се на пијаци и судбине су им се укрстиле. Бета је са њом поделила сликарску даску.

Лева и десна половина сликарске даске - две жене, два живота и два уметничка приступа

„На дасци је прозрачним потезима на левој половини осликана ружа у цвату, светложутих цветова и пупољака, безмало дивље умршена о невидљиву перголу. На десној, одељеној дебелом линијом, у обрисима се оцртавао лик зреле жене.“

Ружа из Бамберга подивљала у Београду и жена с мачком, млекарица из Винче која је сликала шакама, ноктима дорађивала, а боју утабавала длановима и чворноватим зглобовима.

Млекарица је остављала „отисак личног кода“, ослобађала ликовни систем а да тога није била свесна, пружила слици могућност да изрази свој стварни идентитет. Сликала је чулима, а не правилима.

Била је део новог живота уметности.

То су две приче, два живота, два уметничка приступа, школоване уметнице и природно талентоване млекарице, две средине, градска Бете Вукановић и рурална жене из Винче.

Ходограм даске је и мала историја њихових живота, али и живота Србије, запис о дешавањима и култури од краја 19. века до 1972. године када умире чувена сликарка.

Сведочанство о животу у три етапе једне државе

„Акварели су хронологија наших тренутних унутрашњих ломова, али и занесењаштва“, сматрала је Бета која их је посвећено стварала.

Ристо је волео њене графике и називао их „угребавањем стварности“, сведочанством да је живела у три етапе једне државе.

У Kраљевини Србији организовала је прву званичну изложбу слика 1898. године. То је посебан тренутак у делу. Барна мајсторски укршта факта и причу о титрајима душе уметнице, усхићености поштовалаца и неразумевање масе која је била запрепашћена чињеницом да се Kраљ Милан Обреновић „у Народној скупштини поклонио једној странкињи“. Са супругом Ристом водила је Бета уметничко-занатску школу, претечу данашње Ликовне академије у Београду.

То је део историје наше уметности на страницама на којима ауторка даје „главне улоге“ многим уметницима, ствара мозаик у којем сагледавамо једно уметничко време и његове јунаке, рецимо првог српског импресионисту и зачетника првог српског експеримента Kосту Миличевића.

„Негирајмо стварност уметношћу, вреднујући је као тобожњу и правимо своју“, говорио је он.

Док с једне стране пратимо породичну историју "жене с мачком" пуну емотивних сцена, малих радости и дубоких туга, упоредо блиста сјај Бетиног успеха, љубав према уметности и супругу, али и према народу чији део је постала.

Сликарка у бурним временима – од краља Милана до маршала Тита

Тако залазимо у праву историју бурног времена света.

Сликарка се 1919. године, после смрти супруга, враћа из Париза, а ордење на њеним грудима за допринос у Балканским ратовима и Првом светском рату сведочанство су њеног доброчинства и храбрости. У држави СХС и Југославији подучава прве будуће уметнице у женском сликарском одељењу. У СФРЈ на отварању изложбе добија жуте руже од председника државе. Говорила је да је у животу упознала две велике личности, краља Милана и маршала Тита.

Век сликаркиног живота веза је с веком ових простора, престонице и приградске Винче која и сама представља везу с неолитским добом наше културе.

"Gut gemacht Frau Laura!"

Открила је Бета још једну спону родног и одабраног краја: „Некада је читава Баварска била келтска и овај град је подигнут на рушевинама келтског Сингидунума, штите га и даље храст и Месец. Kао нас у Баварској.“

У Београду је остала недовршена заједничка слика две жене.

„Недовршеност је нека врсте поруке упућене одабранима, а ова слика још тражи свога изабраника“, говорила је славна уметница. Да ли ју је нашла у књизи? Сазнаћете у сјајној причи. А бићете и један од одабраних док читате.

"Gut gemacht Frau Beta" (Добро урађено; Браво) повикала је група младића на отварању прве београдске изложбе слика.

Останимо у том духу и рецимо за овај роман "Gut gemacht Frau Laura!"