Како живети са последицама својих избора

Радња Острва почиње током Другог светског рата, када се у немачком заробљеништву нађу морнар Анатолиј (Пјотр Мамонов) и капетан Тихон (Јуриј Кузњецов).

Преплашеном Анатолију немачки војник даје могућност избора: да буде убијен или да преживи, али да убије Тихона.

Анатолиј се одлучује за другу опцију. Следећи призор се одвија тридесетак година касније у манастиру, где је Анатолиј постао монах и чудотворац необично „будаласте" природе, који се свакодневно моли Богу за опрост греха који је починио током рата.

Радња филма Живети такође је једноставна, а истовремено значењски врло изазовна, у погледу сродног отварања мноштва суштинских питања, о доброчинству, пријатељству, вери, праву на живот.

Догађаји се одвијају у забаченом, пустом сеоском окружењу, где се случајно срећу Михаил (Владислав Толдиков), који је са својим псом пошао у лов, и Андреј (Денис Шведов), криминалац кога јуре три друга криминалца, покушавајући да га убију. У расплету радње, криминалци нуде преплашеном Михаилу могућност да преживи, под условом да убије Андреја, и он такође бира живот.

После тога се, смлаћен и изгубљен, враћа у своју породичну свакодневницу, осуђен да буде са собом, са својом савешћу и делом које је учинио.

Ситуација избора између убиства другог и сопствене смрти има размере античких и Шекспирових трагедија. Реч је о некој врсти хамлетовског избора, у смислу немогућности одређивања исправности једне опције.

У тим „безизлазним“ ситуацијама које је тешко етички вредновати, актери једноставно доносе изборе са којима морају да живе до краја живота.

Филм Острво се превасходно бави тим животом „после“, нудећи могућност искупљења у преданом хришћанству. Грешке које правимо се могу очистити путем искреног покајања и јаке вере, што расплет филма апсолутно сугерише.

Обе ове продукције које су доступне на Јутјубу, веома су занимљиве и вредне, превасходно због детаљно и прецизно разрађених ликова, њихове психолошке продубљености, али и филозофске изазовности.

Особена је у оба случаја и динамика коју гради различитост актера. Анатолиј је ексцентрик, помало и лакрдијаш у манастиру, због чега долази у необично комичне сукобе са осталом браћом, а и Михаил и Андреј су потпуно различити, од физичког изгледа, до њихових карактера и схватања.

Такође, оба филма су визуелно изузетно упечатљива, у погледу надмоћности призора једноставне, лепе и свепрожимајуће природе. Зато ова дела донекле представљају ехо филмова Тарковског или Бресона, код којих је, такође, природа актер од огромног симболичког значаја.

То ненаметљиво, тихо, а суштински присутно окружење намеће значења изван сфере појавности, на пољу судбинског и поетског, изражавајући неизрециво.