„Затвор Марије Терезије“, нова књига Саше Каралића

Дугогодишњи предавач на Уметничкој академији у Амстердаму, тренутно ангажован на Уметничкој академији у Берну у Швајцарској, визуелни уметник и писац Горан Каралић који у свом последњем раду Појављивање, на Октобарском салону прошле године, истражује перформативност кроз низ интервенција у јавном простору, у новом роману пише о интервенцији уметности на брду у Босни.

На месту где се мит и стварност преплићу око затвора који никако није могла да изгради Марија Терезија, а, тако се прича, још мање Црна краљица из легенде, један уметник родом из Босне са адресом у Швајцарској покушава да изгради објекат за уметнике и уметност.

„Та грађевина која се диже, коју роман описује, која се диже на брду у Босни је грађевина, заправо њени темељи су сачињени од колективних и личних траума, од историјског насиља, од сукоба Истока и Запада, а друга употреба самог појма затвор у наслову, Затвор Марије Терезије, се тиче саме метафоре гдје указује на један свјет на заласку, свјет истрошених значења, односа, мјерила, који на неки начин представља затвор за нас“, објашњава аутор.

У преплитању оног што је фиктивно и оног што је доживљено, Каралић пише о личним и колективним траумама, историјском насиљу, схватању уметности, декомпозицији индивидуе, односу мушкарца и жене, оца и сина, о људском телу као мерилу будућности. 

„Та промена парадигме у исто време на неки начин, из источне перспективе, најављује залазак и одлазак Запада као основног, доминантног културног мерила“, истакао је Каралић.

Започињући причу у прелепом скандинавском ентеријеру глумице Биби Андерсон, иконе Бергманових филмовима, а завршавајући је сеоском сахраном под поломљеним кишобранима, и грађевином коју власт ипак није срушила, али сврха јој је остала недоречена, Каралић нас је оставио, под шкртим светлом неба јер, како каже, постојао је само један смислен завршетак ове приче. И јесте тако, увек овде.