Шта смо читали у изолацији?

Један од предуслова за препуштање неком књижевном делу, поред мира неопходног за читање, побуђене запитаности и радозналости, управо је време, којег је наједном било на претек. Ипак, било да је реч о обимнијим делима захтевније структуре или штиву које не захтева прекомерно улагање симболичког капитала, да ли смо у овом периоду заиста читали све оне књиге које су само због недостатка слободног времена чекале на полицама?

Период изолације један је од примера међудејства приватне и јавне сфере које се, између осталог, испољава и у избору културних садржаја. Различита раздобља изнова потврђују овај однос: од периода индустријализације и „заглупљујућег рада у индустријским постројењима и преносу таквог доживљаја на слободно време" (Т. Адорно и М. Хоркхајмер "Дијалектика просвјетитељства") до капиталистичког поретка, у којем човек „конзумира" културна добра на исти „отуђен и апстрактан начин на који троши робу коју купује" (Е. Фром „Здраво друштво").

Било да је израз саморефлексије, развоја културног идентитета, аутентичне личности или трагања за уточиштем, избор књижевних дела у претходном периоду није био у потпуности и у буквалном смислу слободан. Био је условљен не само тржиштем, већ и околностима у спољном свету. Време перципирано као слободно за многе је било време испуњено бригама које се не уклапају у уобичајене оквире свакодневног размишљања.

Чињеница да је свет напрасно постао арена неизвесности, ограничавања слободе, страха од болести, готово неограниченог броја информација, за које се већ следећег дана испостави да их не треба следити, утицала је на све сегменте наших живота, па и на избор литературе. Ипак, ова констатација не подразумева ништа нужно лоше, нити забрињавајуће. Период изолације за неке је значио враћање класицима наше и светске књижевности, друге је можда навео да напусте ушушкано окриље одређеног жанра, а треће да открију новог аутора чији ће опус истраживати у будућности.

Свакако, можда никада нисмо имали толико путоказа на књижевном путу, јер нам је интернет готово свакодневно нудио широк дијапазон препорука за читање.

Најуочљивија промена у претходном периоду јесте трагање за делима дистопијске фикције. Иако су узроци апокалиптично представљених промена света различити, и значајније - измаштани, ова дела најчешће испитују ниво функционалности постојећег, реалног друштва, откривају слабе карике политичког и здравственог система и нелогичности економског поретка, маркирају рањиве групе дугорочно суочене са последицама катастрофе, испитују одрживост идеје једнакости могућности, емпатију и солидарност. Изражена је и ауторефлексивна улога дистопијске књижевности.

Сведочећи о свом искуству и разлозима за читање ових дела, новинарка и илустраторка Керолајн Зјелински за лондонски Гардијан пише: „У многим случајевима, дистопијске приче су упозоравајуће приче које нас приморавају да преиспитамо и размислимо о властитим поступцима и месту у ширем свету." Такође, често нуде одговоре које нам реалност ускраћује и начине сналажења у новонасталим околностима: „Сада, међутим, посежем за њима јер желим да видим како се јунаци понашају када су им одузете слободе. Желим да знам које изборе праве када изгубе посао, средства за живот, породицу и пријатеље", додаје Зјелински. Можемо да се сложимо са тим да ови романи нуде смернице за сналажење у хаотичној стварности, али њихови домети су пре свега у приказу одрживости цивилизацијских вредности.

Ако сте ових дана на најпопуларнијем интернет претраживачу укуцали реч „књига", прва понуђена реч у наставку била је „Беснило". У Пекићевом роману, први пут објављеном 1983. године, проналазимо многе подударности са данас нам познатим изазовима. Пред читаоцем је свет који се суочава са епидемијом лако преносивог вируса за који медицина и даље нема решење. Ипак, Беснило пре свега нуди одговоре на питања шта значи бити човек и зашто поменуте вредности остају по страни у сусрету са поривом за преживљавањем.

Пекић није једини аутор за чијим су сликама апокалиптичног света наши читаоци посезали. Међу бројним препорукама за читање и траженијим насловима били су и Камијева Куга, као и Сарамагово Слепило. Ова дела покрећу питања морала и емпатије, наизглед универзалних карактеристика људске природе, суочене са губитком и свешћу о пролазности живота.
У претходном периоду читали смо и остварења која, често са дозом хумора и ироније, нуде антиутопијске представе стварности, чији узроци нису природне катастрофе, нити епидемије, већ помрачен разум услед постмодернистичке хаотичности и одсуства емпатије.

С обзиром на то било би исхитрено њихову читаност повезивати са периодом изолације и вирусом. Већина ових дела позива на преиспитивање тренутног стања ствари, попут Уелбековог Серотонина, у којем аутор приповеда о девастираном свету којем недостаје више солидарности. Међу њима је и роман Животиње у Африци Ерленда Луа, апсурдна прича у којој овај норвешки писац преиспитује тековине савременог света, као и романи шведског аутора Фредрика Бакмана са њему својственим људским, духовитим и апсурдним увидима у природу човека.

Очекивано, читани су и романи добитника Нобелове награде, као и дела посвећена њиховом раду, попут биографске студије „У пожару светова: Иво Андрић - један европски живот", Михаела Мартенса. У друштву читанијих нобеловаца нашли су се и Алис Манро, Казуо Ишигуро и Боб Дилан. Збирка „Песме" у којој је представљено Диланово педесет година дуго поетско стваралаштво прво је књижевно издање које обједињује целокупан опус овог аутора. Ово дело, објављено у јеку дискусије о оправданости одлуке жирија и уврштавања Дилана у ред књижевника, и даље привлачи пажњу како светске тако и наше читалачке публике. Ни интересовање за Хандкеово дело, које расте од прошле године када му је уручена Нобелова награда за књижевност, није замрло, већ је са Великог пада, дуго најчитанијег Хандкеовог романа међу нашом публиком, преусмерено на Моравску ноћ, аутобиографско остварење којим писац дефинише суштину свог позива.

Генерално, романи о месту и улози писца и даље проналазе пут до читалаца у Србији. Међу најпродаванијим налазе се Муракамијев аутобиографски есеј Писац као професија и шести и последњи том серијала Моја борба, у којем Карл Уве Кнаусгор, поред других универзалних тема, испитује и књижевност, односно своју позицију писца након велике пажње коју су привукли његови претходни романи, као и застрашујуће последице оваквог успеха. Велику пажњу читалаца привукао је и израелски писац Давид Гросман чија се радња романа Живот се са мном много поиграо одиграва у многим местима бивше Југославије.

У самом врху су и романи по којима су настале филмске и серијске адаптације, попут Слушкињине приче, ауторке Маргарет Атвуд, као и Моје генијалне пријатељице Елене Феранте, чија аура тајанствености креирана око идентитета аутора, познатог само издавачима, несумњиво доприноси интеросовању.

Међу штивом чији наративи воде ка филозофском промишљању налазе се дела Мишела Турнијеа и Јустејна Гордера. Читаоци су се враћили или први пут сусретали и са неким од најзначајнијих дела светске књижевности друге половине XX века. Међу овим насловима су Пинчонова Дуга гравитације, Булгаковљев Мајстор и Маргарита и Убити птицу ругалицу, књижевнице Харпер Ли.

Интересовање за дела неких од највећих писаца српске књижевности чини се никада није било упитно. У периоду за нама смо, између осталих, пажњу поклањали Данилу Кишу, Милошу Црњанском и Меши Селимовићу.