„Друга страна наде", последњи филм Акија Каурисмакија

Каурисмаки је публику освојио филмовима „Лењинградски каубоји иду у Америку" (1989), „Девојка из фабрике шибица" (1990), „Човек из прошлости" (2002), „Светло у сумраку" (2006), и другима.

Као и претходне, и његов последњи филм дефинише специфична атмосфера, веома ексцентрични ликови, трагикомичне ситуације натопљене поезијом, али и апсурдом.

Бекетова идеја да ништа није смешније од несреће, изражена у драми „Крај игре", може се сматрати кредом Каурисмакијевих филмова. Јер, док се батргају у ланцима невоља, ликови кроз њих пролазе са неугроженим апсурдним оптимизмом, немају сумњу у неопходност наставка пута, упркос суровостима које их саплићу.

То је свакако случај са протагонистом филма „Друга страна наде", Каледом Алијем (Шерван Хаји), избеглицом из Сирије који сплетом зачудних, невероватних, несрећно-срећних околности, стиже бродом у Хелсинки.

Филм почиње паралелним приповедањем два тока радње. Калед је носилац првог, у потрази је за азилом у Финској, као и за својом сестром Миријам (Нироз Хаји), која је нестала на њиховом дугачком, мучном, избгегличком путу из Сирије. Главни актер другог тока је Валдемар (Сакари Куосманен), путујући трговац који оставља жену и улази у нови бизнис, постаје власник ресторана, након што добија огроман новац на коцки.

Ова два одвојена тока се сливају у један негде на средини филма, када Калед одлучује да се настани код контејнера Валдемаровог ресторана, након што је побегао од депортације, јер му финске власти нису одобриле азил.

Валдемар га затим запошљава у ресторану, и радња филма наставља јединственим током, крцатим непредвидивим догађајима. Они са једне стране откривају ужасе друштвених неправди (одбијање азила Каледу у јеку рата у његовом родном граду), разорно људско зло (малтретирање Каледа од стране неонаицста), али и задивљујуће чинове доброчинства, љубазности странаца, који уливају наду, типичну за Каурисмакијеву поетику.

И овај његов филм, као и претходне, карактерише наглашено присуство живописних музичара, углавном особених старијих извођача који свирају кантри-рок-блуз, простирући своју душу пред публиком, у пабовима, на улици, у ресторану. Њихове песме сажимају физичка и емотивна стања ликова, пружају простор симболичке заштите и утехе, осећање припадности, кључно важно у Каледовом усамљеничком животу.

Музичари се смењују, али смисао остаје сличан, игра се мора наставити, у инат бројним препрекама. У том погледу је типична преломна сцена, када Калед бежи из избегличког азила и стиже у клуб где бенд „Думари ја спугет" има концерт.

Док певач Туомари Нурмио пева: „Играм, или умирем... Они који се плаше, не играју", Калед се опире нападу неонациста, доказујући да се из сваке безнадежне ситуације може изаћи само настављањем игре. Одустајања нема, јер се сваки сумрак завршава свитањем.