Загрлимо оне који су старији од нас

Роман Машина за прављење Шпанаца маестрално су превели Јасмина Нешковић и Јован Татић, а објављен је пре три године. У суседној Хрватској, уз овај (само се тамо зове Строј за прављење Шпањолаца), објављени су и његови романи Апокалипса радника (2015) и Дехуманизација (2016).

Недеље у којима пандемија корона вируса угрожава најчешће људе у високом годинама широм планете, време су у ком је логично читати баш овај одлични роман.

Место дешавања радње је старачки дом, саркастично назван „дом срећног доба“ у ком наратор и главни јунак, остарели берберин Антонио Жорж да Силва, кроз реминсценције преиспитује сопствени живот, али и савремену историју своје земље, посебно време пре такозване Револуције карамфила 1974. којом је окончана Салазарова диктатура. Критика католичке цркве у Португалији, однос према класику португалске и светске књижевности Фернанду Песои, однос Португалије и остатка Европе, прича о Богу и о похлепи, о поезији и о метафизици , о болести, старењу и смрти, али и о љубави – је на тренутке неподношљиво болна.

Антонио Жорж Да Силва се не мири са женином смрћу, има детињасту потребу да због сопствене повређености повреди друге људе, гази цвеће на гробу своје жене да би га казнио зато што покушава да „улепша“ њену смрт, а за себе каже –„нисам имао ниједан херојски подвиг, осим што сам доживео старост и то заљубљен“. Други наративни ток посвећен је јакој грижи савести главног јунака зато што је пре много година одао младића који је, бежећи од Салазарове полиције, утрчао у његову берберницу.

Причу о љубави према умрлој жени и мучнину због гриже савести писац спретно повезује увођењем лика старца од близу сто година који долази у старачки дом, а који је Фернанду Песои био инспирација за песму Ештевеш без метафизике. Антонио Жорж Да Силва каже: „Јутрос је умро Ештевеш, од некаквог напада среће“ и жалећи за њим додаје – „требало је направити торту, отпевати песму, у ствари, највише од свега, требало га је загрлити, тог пријатеља Фернанда Песое, тај живи стих најбоље португалске поезије“.

Вишеслојност приче Валтера Уга Маиа, али и могућност да читалац фаворизује само један наративни ток, чине ову књигу узбудљивом.

Читалац остаје задивљен умешношћу писца који у тренутку објављивања првог, португалског издања овог романа има тек нешто више од 40 година, а пише као да је проживео три живота и најмање једну дубоку старост. Неопходни зачин роману је пишчев смисао за црни хумор. Уго Маи читаоцу пружа могућност да ужива у бритком језику и стилу, ефектној карактеризацији јунака, духовитим епизодама и наводи га да се замисли над сопственом и над судбином својих ближњих. Одговоре не даје и оставља довољно места за скепсу јер, како каже: „знам да је људски род измислио Бога зато што не верује у људе, што је сасвим и разумљиво. Људи верују у Бога јер нису способни да верују једни другима“.