Тајна успешног живота по Харварду: Љубав и радне навике од малих ногу

Највећа лонгитудинална студија у историји, започета пре 85 година, која још увек траје, показује да срећа и успех у животу зависе највише од две ствари – љубави и радне етике. Искуство 724 испитаника који су у животу постали изузетно успешни говори да је ментални став научен у раном детињству – засучи рукаве и приони на посао – један од најважнијих фактора успеха. Који је начин најбољи да деца развију радне навике, за Јутарњи програм је говорила др Дорис Херера, психијатар на Институту за ментално здравље.

Студија коју спроводи Универзитет Харвард пратила је две групе људи. Прву групу сачињавало је 268 испитаника који су завршили Харвард између 1939. и 1944 године; друга група састојала се од 465 испитаника који су одрастали у сиромашним четвртима Бостона. Они су праћени како би се уочило „које психолошке варијабле и биолошки процеси утичу на здравље и срећу у животу“.

Уочено је да су испитаници, који су као деца радили кућне послове, у животу били самосталнији, способнији за сарадњу и рад.

Докторка Дорис Херера истиче да ово истраживање даје веома корисне податке, али да се ипак не може са сигурношћу тврдити да постоји најдиректнија узрочно-последична веза, али да свакако постоји повезаност.

„Оспособљавање детета од малих ногу и учење одговорности, осећаја компетенције, најпре кроз кућне послове, може у одраслом добу да створи осећај одговорности, марљивости, радне етике. Тако да, постоји свакако узрочно-последична веза. Наравно, оно што највише утиче на обликовање детета касније у одраслом добу јесте утицај родитеља. Тако да, улога родитеља касније околине јесте кључна“, додаје гошћа Јутарњег програма.

Постоје родитељи који желе да заштите децу и да их не оптерећују кућним пословима или било којом врстом рада, под изговором да ће радити целог живота, да има времена и да ће научити када буде било потребно. Међутим, како напомиње др Херера, као и многе друге ствари у животу и у васпитању деце најважнији је баланс.

„Екстреми никако не могу да помогну детету. Шта значи баланс? Кућне послове треба укључити у дететов радни дан испрва као неку врсту, на пример, дружења са родитељем. Да кућни послови не буду нека врста имплицитне или експлицитне казне за нешто што је дете урадило или није урадило.“

С друге стране, превелика пермисивност у васпитању и родитељска усмереност само на школу и образовање, оспособиће дете у једној сфери живота, али о некој оспособљености за свакодневни живот и неку социјалну флексибилност, ту већ наилазе проблеми. Тако да би требало да се створи неки компромис што се тиче васпитања, напомиње Херера.

„Када се ексклузивно дете фокусира на академски успех, без осврта на неке друге одговорности које треба да оснажи у животу, тај човек касније може да буде и успешан, и академски остварен, али питање је ако нема усађене неке друге радне навике и неке друге аспекте социјалне интелигенције, да ли ће моћи касније да се снађе у послу, у колективу, да извршава обавезе на време. Можда знања неће мањкати, али свих других компоненти можда да.“

Шта је мерило успешног живота

Родитељи би требало да науче децу да неки видљиви параметри успеха нису једина врата успеха. Успех је оно што дете поима као успех, истиче гошћа Јутарњег програма.

У друштву се често намеће наратив да до неке године живота човек треба неке ствари да постигне, јер је то мерило успеха. То може да буде велико оптерећење, поготово када се узме у обзир да деца највише имплицитно уче од понашања родитеља, наглашава др Херера.

„Поготово може да буде проблем ако родитељ упућује једну врсту порука, захтева и очекивања, а он сам није способан и није у стању да се понаша у складу са тим што очекује.“

Како стимулисати децу да обављају кућне послове

Докторка Херера додаје и да дете треба наградити и стимулисати да извршава кућне послове, али и да свакодневно и стално награђивање може да створи утисак код детета да су кућне обавезе на нивоу плаћеног посла и да их он обавља само када је награђиван за то.

„Ракла бих да би било корисно дете награђивати, на пример када покаже иницијативу, када нешто у том тренутку другачије уради него што је радило. Мислим да не треба санкционисати децу или их грдити ако нису добро урадили тај кућни посао, већ да их треба охрабрити да ће то следећи пут да буде боље“, напомиње докторка.

Одређени кућни послови могу да се прилагоде сходно узрасту. На пример, у неким ранијим узрастима, две-три године, можда би било добро стимулисати дете да склони играчке, да допуни храну кућном љубимцу, да склони књигу. На узрасту од пет-шест година, може да склони неке своје ствари, да помогне у одласку у набавку, а касније у периоду основне школе, да постави или распреми сто, да сложи неке ствари, остави у фрижидре и слично.

„Не постоји јасан путоказ у ком узрасту треба шта радити, јер треба пратити и развој детета. Јер су деца сва другачија и то родитељи стварно треба да запамте. Не треба слепо следити универзалне обрасце васпитања, осим оних најначелних, већ ипак треба индивидуализован приступ сваком детету“, напомиње др Дорис Херера са Института за ментално здравље, на крају гостовања у Јутарњем програму.