Самоизолација је један од начина да се не буде повређен и да се други не повреде

Као феноменолошки куриозитет би се могао посматрати податак да је у 2019. години објављено чак четири запажена романа – Марко Томаш, Немој ме будити, Игор Маројевић, Роман о пијанствима, Милица Вучковић, Болдвин, Ненад Рацковић, Библија – са темом зависности – углавном од алкохола, мада главним јунацима тих романа ни друга опијатска средства нису непозната.

Од четири романа чији јунаци своје сламке спаса налазе у зависностима, два романа су компонована као дневници из периода лечења, Болдвин и Библија, док друга два такође имају исповедни тон и форму аутофикције односно привида да се ради о аутобиографској прози.

Док се роман формира од низа псеудо-извештаја из психијатријске ординације, лик пацијента Рацковића ће се негде у првој трећини књиге исповедити – „Био сам пет година у самоизолацији“.

Онај ко је роман Библија, Ненада Рацковића прочитао до oве тачке, већ зна да пацијент није до терапије стигао услед последица самоизолације, иако ће се то данас, након колективног искуства самоизолације, учинити не само могућим, већ и сасвим извесним. Заправо, потпуно супротно – у изолацију је побегао у моменту када је свет постао превише болан, када је борба за сопствено место у њему постала превише сурова. Један од начина да се то превазиђе био је бег у алкохолизам. Као и свака зависност и ова је такође врста изолације, баријере, стварања дистанце или подизање зида између сувише неподношљиве реалности и сопственог бића.

Физичка самоизолација, потпуна немогућност да се са другим људским бићима ступи у контакт је фаза која долази као наредна, између покушаја да се утапањем у алкохолу човек сакрије од сопственог терета и спасе, и одласка на психотерапију где ће неко други покушати да особу спасе, овога пута од саме себе.

Библија такође прати ову развојну линију иако се период лечења сагледава из визуре забележака са психотерапије, изолација главног јунака је симптом, а његов постепени повратак породици и комуникацији, знакови су оздрављења.

Томашев јунак у роману Немој ме будити је сасвим супротно, непрестано у покрету, али се креће углавном сасвим усамљенички просторима сопствене собе, налази се у кабини свог аута или у хотелској соби, шета природом далеко од људи. Он јасно каже – „Нисам имао никаквог додира са човечанством и то ме је смиривало“.

Од ових слика наглашене потребе за усамљеношћу и социјалном дистанцом одудра једино јунак Романа о пијанствима, али је његова комуникација са људима толико конфликтна, наслина и деструктивна да се стиче утисак како је и ова комуникација заправо несвесно подривана и стога немогућа. Покушај да се живот настави кроз социјалне сусрете или љубавне везе, сваки пут се завршава за Маројевићевог јунака у борби, судару или агресији која указује на немоћ да се оствари било какав истински контакт.

Сваки од романа готово фактографски документује немоћ јунака да се супротстави пороку, бележећи дане и ноћи самозаваравања да је у питању снага појединца да се носи са животним околностима које га ломе, од неодобравање друштва и околине, до самопонижавања и очајничке потребе да се прегура макар још један дан, да би се стигло у крајњу, аутодеструктивну фазу самопоништавања.

Историја књижевности је до сада варирала тему алкохолизма на бројне начине – од старогрчког модела где су из ритуалних прослава у част Диониса и вина произашле драмске форме, преко Раблеовог Гаргантуе и Пантагруела где се такође слави живот, до Буковског чији се мачо јунак доследно митологизује и у каснијој књижевности 20. века, да би се у 21. веку открила немила слика и разлика између (поетске) опијености и (реализма) опијања, између осталог и у тек недавно препознатој и награђиваној прози Лусије Берлин.

Као својеврсни увод у данашње стање принудне самоизолације, јунаци поменутих романа сами под притиском личне драме крећу пут самоизолације и у том смислу постаје јасније зашто се домаћи писци уклапају у савремену причу о нагомиланим проблемима који се не разрешавају, о отрованости светом која се покушава излечити сопственом интоксикацијом.

Све док се не пристане на чишћење као једино решење и док се наслов збирке приповедака Лусије Берлин (Приручник за чистачице) не почне промишљати као метафора, ова четири романа су одличан путоказ ка бољем разумевању како се неприметно и подмукло токсичност шири, колико је тешко постати је свестан и колико је још теже кренути путем детоксикације. До тада, самоизолација је један од начина да се не буде повређен и да се други не повреде, али свакако није крајње нити једино решење које ће нас препородити.