Афирмација моћи знања у филму "Мартин Еден" на фестивалу "Moj off"

Настао према истоименом роману Џека Лондона, написаном 1909. године, изузетан италијанско-француски филм Мартин Еден редитеља Пјетра Марчела, слојевита је епска драма са зачинима романтике, политике, трилера.

Полазећи од романа који се у историји књижевности сматра једним од најбољих Лондонових дела, са аутобиографским елементима, аутори филма су радњу из Оукланда изместили у Напуљ.

Протагониста Мартин (Лука Маринели) је сиромашан морнар који се игром случаја заљубљује у Елену, богату аристократкињу (Џесика Креси), због које одлучује да се самообразује и постане писац.

Са том бескомпромисном одлуком почиње и пут његових искушења и откривања да у сваком мраку, љубав и уметност доносе светло, односно, како је сам Мартин у једном тренутку рекао, представљају кључ који отвара врата тамнице.

Но, са образовањем и великим успехом који постиже са својим делима, расте и његов цинизам и отпор према свету чије лицемерје почиње да му се гади. 

Филм има наглашена филозофска значења, нарочито у области политичке филозофије. Мартин верује у радикални индивидуализам, одбацујући социјализам и радничка удружења.

Одговарајући на питање да ли је социјализам могућ, на једној политичкој расправи, Еден каже да он није могућ, због конфликта закона природе и закона морала, односно да закон природе није у сагласју са социјализмом.

Еден је своје изазовне ставове формирао ослањајући се на идеје Фридриха Ничеа и Херберта Спенсера, нарочито на Спенсеров социјални дарвинизам, који је у сукобу са Лондоновим страственим социјалистичким уверењима.

Књиге и живот у руднику

Поред нарочите филозофске изазовности, филм има изванредну визуелну снагу. У реалистичку драмску радњу су уведени документаристички снимци града, људи, живота, визуелно веома заводљиви, у чему подсећају на италијански неореализам, филмове Висконтија и Роселинија. Њих повремено прати ретро музика која гради носталгично осећање, упадљив контраст у односу на драмски реализам.

Филм посебно афирмише разорну моћ знања и уметности, коју Мартин постепено спознаје. На почетку утољавања необуздане глади за књигама, док је још копао у руднику да би преживео, његов колега рудар и цимер закључује да такав живот нема смисла.

Мартин га готово не чује, јер је удубљен у књиге, показујући у тој сцени снагу књижевности, уметности, у мучним животним тренуцима, њихову моћ превазилажења горке реалности.

"Лепота је једини господар коме треба служити", закључује Лондон у Мартину Едену.