Рурски музеј – можда ћу сањати дим, ватру и челик

Одрастао сам са ликом на новчаници од десет динара. Они који су у исто време провели детињство и младост у Југославији – шездесетих и седамдесетих година прошлог века – често том лику приписују име шампиона рударства Алије Сиротановића. Варљива су сећања. Лик на новчаници није био рудар. Звао се Ариф Хералић, био је ливац у Жељезари Зеница. За његов осмех се могло купити пола посластичарнице. После је тај осмех појела инфлација.

О овоме размишљам док улазим кроз капију бившег највећег рудника црног угља на свету. „Царински савез“ у Есену је додуше чудно име за рудник. Али је царински савез у 19. веку био корак ка економском уједињењу немачких земаља, па су га тадашњи патриоти овековечили у имену рудника.

У огромном комплексу проналазим улаз у Рурски музеј који је заузео централно место у Царинском савезу, у којем се од 1986. више не вади угаљ. Дуг је пут покретним степеницама до платформе са улазом у музеј.

Овамо, на периферију Есена, дошао сам да бих обишао изложбу Земља хиљаду ватри. У проспекту изложбе каже се да су још од 19. века високе пећи, рудници, коксаре, тешка индустрија са димом и ватром фасцинирали уметнике. Они су сведочили о преображају Рурске области која ће постати индустријски центар света. Притом је поглед уметника био различит – од еуфорије и опијености новим, преко романтизовања тешког рада, идеолошко-пропагандног стилизовања, до критичког преиспитивања ожиљака које човек оваквим захватима оставља на лицу земље.

У музеју су задржали називе из рударских времена. Објашњавају ми да сам на нивоу 24, а да је изложба на нивоу 12. Тражећи лифт пролазим кроз огромне хале. Овде је све веће него што сам замишљао. Пре него што се спустим до изложбе погледам велики експонат на улазу.

То је права громада угља. Нисам могао да одолим. Ставио сам длан на храпаву површину. Из сећања искрснуше слике: комшије се довикују док убацују ћумур у подрум. Или – бубњара у основној школи, усијана од угља из Креке, жари образе деце, док се напољу сумрак бори са дебелим снегом. Могао је то бити неки децембар.

Приватна збирка Лудвига Шенефелда

Изложба не би била могућа, да историчар и комуниколог Лудвиг Шенефелд није деценијама сакупљао уметничке одговоре на индустријски успон и пад Рурске области.

Преко 1.500 слика и објеката је сабрао тако што је уметничка дела каткад спасавао од уништења и небриге потомака, проналазио их је на виртуелним аукцијама, путовао у далеке градове где су распродавали колекције преминулих љубитеља индустријских мотива у уметности. Све је то предао Рурском музеју. Изложба приказује 240 пажљиво одабраних слика.

Рурски музеј је задржао огромну индустријску грађевину за прераду угља и уз велика улагања претворио ју је у један од најатрактивнијих изложбених простора данашњице.

Већ на уласку у изложбене просторије схватам да ово касно децембарско поподне ја проводим на правом месту. Слике су изложене ту где је некада пулсирао индустријски живот.

Прва слика има сувопарни наслов: Тегљачи у луци Дуизбург. Настала је око 1950. Потписао ју је Ото Крајзелер, који је после Другог светског рата неколико деценија живео у Дуизбургу, индустријском граду на Рајни. Тај град памтим по серији кримића недељом под називом Шимански. Тако се звао инспектор. Пола Рурске области носи пољска презимена. То су потомци пољских рудара који су још пре век и по почели долазити трбухом за крухом.

Рихард Геснер је рођен на југу Немачке, у Аугзбургу 1894, али је у Диселдорфу живео до 1989. Покушавао је после Другог светског рата да ослободи сликарство нацистичког наслеђа, нарочито када је реч о делима која тематски обухвата индустрију.

Његова слика из друге деценије прошлог века – дакле пре стотинак година – зове се просто Лучки град на Рајни. Чини се да му је тада пошло за руком да унесе неку врсту меланхолије у поглед. Као у експресионизму, хаотично и ружно, естетизовањем, постаје привлачно. То је чаролија уметности.

Иза имена сликара су увек година рођења и година смрти. Живот у заградама од којег је, ево, за мене видљив остао један тренутак када се на великој реци гомила будућност од угља и челика – будућност саткана од напретка и болести, тешког рада и благостања, стицања и тровања.

Застајем пред платном једног Холанђанина. Херман Хејенброк рођен је у Амстердаму 1871. Пекарев син је као сликар цели живот осећао блискост са радницима. Није их сажаљевао – дивио им се. Успело му је да 1923. чак оснује Музеј рада. Данас је то познати амстердамски музеј НЕМО.

Хајенброк је улазио у све веће челичане и руднике Европе. Тако је у првој деценији 20. века доспео и у Дортмунд.

Ликовни критичари кажу да Холанђанин није био велики сликар, али драгоцени документариста индустријске експанзије. А један посетилац је рекао да човек може да добије астму само гледајући Хејенброкове слике пуне дима.

И мене као да мало загребе грло од зурења у испарења у Хејенброковој коксари. Али одбацим ту детињасту мисао и нелагода нестане.

Поглед слева, поглед здесна

Графике можда још боље од слика показују суштину индустријског живота. Застајем пред сликом која показује људску главу. И не морам да прочитам потпис – одмах препознајем рудара. Уметник се зове Фриц Кец, рођен је 1903. и осам деценија живео у прошлом веку. Каријеру је почео као официр, јер отац није имао новца да му плати сликарску обуку.

Кец је 12 година служио у царској војсци и од отпремнине платио себи школовање. Само што је почео да излаже, дошли су нацисти на власт. Овај сликар је пред рат и током њега имао проблема са властима. Умало га у Штутгарту нису убиле савезничке бомбе, добар део његових раних радова се претворио у пепео. Срећом, неке цртеже и платна носио је стално са собом у једном коферу, да полиција приликом претреса његовог стана не би пронашла призоре који би га коштали главе. Крај рата је дочекао у дубокој илегали.

Педесетих је одлазио у Рурску област. Између осталог оставио је дрворез Рудар која нимало не личи на срећног рудара са новчанице од десет динара. Сличне мотиве има низ сликара у претходних век и по – несреће у рудницима, мучан посао, неимаштина, тежак, чађав ваздух у градовима.

Можда ме овај лик на неки начин подсећа на споменик рударима погинулим у Хусинској буни, који је подигнут у Тузли 1955. године – аутор је Иван Саболић – а виђао сам га скоро сваки дан као тузлански гимназијалац другом половином седамдесетих.

Ерих Маклер је био на другој страни историјске стварности у односу на Кеца. Уочи Првог светског рата постао је немачки шампион у брзом клизању. Уписао је грађевински факултет у Минхену, али се све интензивније бавио сликарством. Његова дела из индустријског миљеа учинила су га познатим. Маја 1933. постаје члан нацистичке партије. Док славна имена тадашњег сликарства, као што су Макс Ернст или Кете Колвиц у нацистичкој идеологизованој естетици потпадају под појам „однарођена“ или „дегенерична“ уметност, он добија награде и израђује слике за високе функционере.

Његово Вече код високе пећи из 1938. има у себи романтичну ноту која је пријала чиновницима нацистичког културног погона. Међутим, ако не знате у којем је контексту ово дело настало, може вам се десити да вам се слика допадне.

Најупечатљивији пример пактирања са нацистичким идеолошким императивом јесте сликарство Фрица Гертнера. Завршио је Ликовну академију у Минхену, али је неколико година живео у велелепној вили једног немачког индустријалца у Рурској области. Када му је било само 30 година, 1912. изложио је први пут слику Светао час у којој се моћна индустријска постројења на Рајни представљају у романтичном светлу. Гертнер је још двадесетих година прошлог века заговарао „јединство пољопривреде и индустрије у служби отаџбини“. Могао би се по томе назвати једним од родоначелника нацистичке естетике. Дакле, по доласку нациста на власт није морао да мења ни идеје, али ни израз.

Скоро две деценије касније, око 1940. настала је слика Хлеб и гвожђе. Француска и Пољска су окупиране, Трећи Рајх на врхунцу моћи. А Гертнер даје том времену своју боју. Три пута је излагао на Великој немачкој изложби која је до 1944. у Минхену једном годишње представљала све оно што је спадало у владајући нацистички укус.

Фабрике музејима

Другачији естетски и идеолошки ставови били су после Другог светског рата свакако доминантни. Више се није тражио радник као национални херој. На велика врата се враћају и авангардне технике сликарства које су нацисти истиснули из јавног простора.

Застајем дуже крај једне слике Рудолфа Кулмана. Он је заправо уписао медицински факултет у Бечу, а паралелно с тим студирао је и уметност. Сликарство је превагнуло. Живео је после рата у Келну. Његове боје и форме не крију сродност са сликарским свемиром руске авангарде.

Слику која ме заинтересовала назвао је у маниру Гертнера – Челик и железо. Али ни трага од идеолошки напумпане патетичности и плакативне симболичности. Јасни су утицаји експресионизма и кубизма. Слика је настала 1959. Западнонемачки сликари враћају на велику сцену уметничке токове брутално угушене за време хитлеризма.

Немачка стварност се мења. Привредно чудо. Неугодна питања која постављају шездесетосмаши. Нафтна криза. Немачки угаљ, али и челик који је за њега везан политичком вољом, постају прескупи.

Од осамдесетих се затварају многи металуршки погони. И опет су уметници који тренутке драматичне за раднике чувају за потомство.

Слика Вилфрида Тилмана, човека који је свој век проживео у послератној Рурској области – преминуо је прошле године – привлачи својом експресивношћу. Она има два наслова. Железара Мајдерих, а одмах иза тога, у заградама Лоши разговори о крају.

Мајдерих је градски округ на северу Дортмунда у којој је железара хранила многа уста. Високе пећи су прорадиле 1903. Слика је настала 1982. Уметникове сумње у добар исход разговора о спасу железаре обистиниле су се три године касније. Последња смена за собом је заувек затворила врата априла 1985. Сада је на тој огромној површини међу угашеним високим пећима парк са забавним садржајима.

Рударска елегија

Мени су се све време врзмају по глави стихови из песме Душка Трифуновића Чисти зрак. Наравно, уз музичку пратњу бенда „Тешка индустрија“:

Мој брат сваки дан устаје у пет до пет и одлази на посао –
успут кашље успут пуши успут дише чисти зрак.

Стихови из 1966. постали су доцније рок ствар. Душко је интуитивно убацио двострукост у брата металца. Он је и симпатични херој и лузер и мученик и добричина. Колико је то далеко од Маљчика, а опет, и они у хиту бенда „Идоли“ имају нескривену двострукост – изругивање социјалистичком реализму и русофилија совјетског типа испреплетени су до непрепознавања.

Доцније ће Влада Дивљан хумором онеобичити тему певајући: „Она ради у руднику и живот јој није лак, и зато не воли, не воли музику, она воли ритам јак“.

Ђорђе Балашевић је био најмање двосмислен:

Па наспи још једну за вечите кривце, за балансере
Не бој се, имам ја приличан цуг
Наспи још једну за уморне ливце, за пролетере
Вечерас трећа смена враћа туђи дуг.

Чедно и чудно је било то време када смо волели јунаке тешке индустрије са југословенских новчаница. Помислим да вероватно не бих дошао на ову изложбу да није било детињства у социјализму и мог гимназијског музичког укуса.

Док силазим бескрајним покретним степеницама у децембарску ноћ, видим да се разведрило и да се месец помолио изнад напуштеног рудника. Ако овде више нема рудара, добро је да бар постоји место на којем уметност сведочи о томе како је овде једном постојао огроман људски мравињак. И да је сваки мрав имао свој сан о бољем животу.

Напослетку, сетим се овде, у Рурској области, насмејаног Арифа. Нема више ни њега ни земље која га је ставила на новчаницу. Фото-репортер Борбе је, вероватно немачком лајком, шкљоцнуо децембра 1954. Прва новчаница са насмејаним ливцем напустила је топчидерску штампарију већ 1955. Само 16 година касније, јуна 1971, Ариф је умро као сиромашни алкохоличар. Али та слика није догурала ни до дневника, а камоли до новчанице.

На неки начин и ова изложба говори о непремостивој разлици између идеолошког, естетског или ангажованог погледа на тешку индустрију и самог живота оних који су своје здравље уградили у њу.